Prezaposleni lobisti

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 25.  decembra – Vašingtonska „industrija uticaja” nije štedela u za ekonomiju teškoj 2009. godini da bi Kongres i federalnu vladu ubedila da nešto čini ili ne čini – svota koja je ove godine utrošena za lobiranje premašiće prošlogodišnji rekord od 3,3 milijarde dolara, tvrdi u svojoj analizi ovdašnji Centar za uzvratnu politiku.

Razlog zbog kojeg su lobisti bili prezaposleni tokom cele godine, a naročito u njenom finišu, jesu novi predsednik, novi ljudi na čelu važnih departmana, ali pre svega Obamine reforme, od kojih se neke, kao što je uvođenje oštrijih pravila za poslovanje Volstrita, ili promene u sistemu zdravstvenog osiguranja, opisuju i kao „revolucionarne”. Novi zakoni u kongresnoj proceduri pogađaju mnoge interese, pa otuda se troše velike pare da između prvobitne i završne verzije nekog zakonskog teksta bude taman onoliko razlika da bi se udovoljilo moćnim industrijama.

Primer je upravo reforma zdravstvene zaštite, koja je, posle usvajanja dva donekle različita zakonska teksta u oba kongresna doma, sada u fazi formulisanja jedinstvene verzije, ali su već tokom rasprava i u Predstavničkom domu i u Senatu, mnoge odredbe razvodnjene, tako da će konačni zakon biti jedan veliki kompromis između željenog i realnog.

U prva tri kvartala za lobiranje je potrošeno 2,5 milijardi dolara, nešto više nego lane, ali pošto su zakonodavci bili najuposleniji upravo u završnici godine, taj tempo su pratili i lobisti, čije su centrale u K stritu, dva bloka od Bele kuće i na sličnom rastojanju od Kapitol Hila.

Dolazeći u Vašington, Obama je obećao da će obuzdati lobiste i shodno tome, jedna od njegovih prvih mera bila je nešto što nije učinio nijedan njegov prethodnik: da uredbom članovima svog tima zabrani da se, dve godine nakon prestanka rada u Beloj kući, bave lobiranjem.

To se međutim ne odnosi na glavne lobiste (ukupan broj registrovanih i ove godine aktivnih lobista je 13.426), među kojima je i 13 bivših kongresmena, ali i 166 bivših šefova kabineta pojedinih članova Senata ili Predstavničkog doma, koji svakako znaju gde treba da pritisnu, kako da ubeđuju i, naravno, kako da opravdaju fakture koje isporučuju svojim klijentima.

Pošto je predsednik Obama promenio stav Amerike u pogledu klimatskim promena, priključivši SAD ostalim zemljama sveta koje smatraju da treba ograničiti količine industrijskih gasova koje se emituju u atmosferu, što podrazumeva dodatne troškove posebno za energetski sektor, to je bio povod da se u Vašingtonu registruje cela jedna divizija lobista da to, koliko god je moguće, razvodni. U poslu lobiranja u oblasti klimatskih promena zbog toga je angažovano više od 2.300 lobista, takoreći po četvoro na svakog kongresmena.

Ipak, glavni posao je oko zdravstvene reforme, koja pogađa kako interese postojeće industrije zdravstvenog osiguranja čiji je promet oko 2.5 biliona (hiljada milijardi) dolara, tako i farmaceutsku industriju. Oni su za lobiranje centara moći u Vašingtonu ove godine potrošili 400 miliona dolara (plus 200 miliona za negativnu kapanju preko TV reklama, kojom su građani zastrašivani da će reforma dramatično pogoršati njihove opcije za slučaj da se razbole).

Industrija lobiranja je upumpala velike pare u politički sistem, jer su ulozi bili veliki. Lobiranje inače funkcioniše na principu „duboki džepovi i raširene ruke”: zakonodavcima se ne daju samo prilozi za izborne fondove, već su glavna obećanja apanaže na kraju političke karijere, kada nekom kongresmenu prestane mandat, a iz bilo kog razloga (izbornog poraza, povlačenja iz politike) ne stekne novi.

Lobisti inače zarađuju više od zakonodavaca čija je zvanična godišnja plata 174.000 dolara, dok šefovi njihovih kabineta primaju 156.000.

Činjenici da su lobisti danas zaposleniji nego ikad, doprinosi i to da većinu u Kongresu ima Demokratska partija, ideološki mnogo neodređenija od Republikanske, pa su njeni zakonodavci zbog toga „fleksibilniji”. Ključna činjenica je međutim da za svaki zakon u Senatu mora da glasa svih 60 demokratskih senatora, pa je rezultat delovanja lobija mnogo kompromisa prilikom konačnog uobličavanja svakog zakonskog predloga. „Ovo je najaktivnije vreme u biznisu zastupanja koje sam video od 1973”, ocenjuje ovu situaciju Džejms Tarber, direktor Centra za kongresne i predsedničke studije Američkog univerziteta.

Svoje lobiste u Vašingtonu ima više od 2.000 gradova, kompanija i asocijacija (i stranih vlada), ali zakon lobiste ne obavezuje da imenuju svoje klijente. A da li se lobiranje isplati? „Da ne donosi rezultate, ne bi se za to trošile pare”, jednostavno objašnjava kako u tom pogledu stvari stoje Dejvid Levitan iz pomenutog Centra za uzvratnu politiku, na sajtu internet portala „Politiko”.