Kijev gleda u Moskvu

Kakva je, i kakva će biti, uloga Rusije u predstojećim predsedničkim izborima u Ukrajini? Ovo pitanje muči ne samo domaće analitičare, nego i posmatrače izvan dve bivše bratske sovjetske republike. Nije mala stvar: reč je o političkoj odluci žitelja jedne od najvećih evropskih država, moćne vojne sile i, potencijalno, jakog činioca opšteevropske bezbednosti. Tako gledano, pred izlazak Ukrajinaca na birališta, 17. januara, ništa ne bi trebalo prepustiti slučaju.

Jedno je nesporno: ukrajinski izbori za Rusiju niti su, niti mogu da budu od marginalne važnosti. Kako zbog istorijskih okolnosti koje vezuju dve države, tako i zbog trenutnog rasporeda moći u svetu, a posebno na Starom kontinentu. Spoljnopolitički prioriteti, još uvek aktuelnog predsednika, Viktora Juščenka – ulazak u Evropsku uniju i NATO – izazvali su, tokom pet godina njegove vladavine, mnoge nedoumice među zemljacima. Jedan od važnih faktora u tim nedoumicama svakako je i nastojanje Juščenka da put u Evropu trasira rušenjem mostova ka Rusiji. Ali ni Moskva nije sedela skrštenih ruku. Odlučno protivljenje članstvu Ukrajine u NATO, konkretno potkrepljeno „gruzijskom lekcijom” (rat na Kavkazu u avgustu 2008), otvoreno je istaklo geostrateški interes bivše sovjetske matice i njen interes za dešavanja u dvorištu prvog komšije.

U Ukrajini su, dakle, svesni „ruskog faktora“ u predstojećim događajima. Niko ne negira da je reč o svojevrsnom pritisku. Ipak, svi se slažu da će Moskva, za razliku od izbora 2004. (kao raspleta „narandžaste revolucije“), ovaj put morati da igra suptilnije. Podsetimo, pre pet godina ruski favorit definitivno je bio Viktor Janukovič, nesuđeni naslednik odlazećeg predsednika Leonida Kučme. Tadašnji prvi čovek Rusije Vladimir Putin navraćao je tih dana u Kijev mnogo češće no što je to uobičajeno. Uzgred, prvi je Janukoviču čestitao pobedu koja je, svega nekoliko dana kasnije, proglašena nevažećom.

Istini za volju, raspored političkih snaga u Ukrajini, kao i nesumnjiva potreba većine tamošnjih predsedničkih kandidata da se vežu za nekoga jakog izvana, otvara prostor za najrazličitije uticaje. Uostalom, i sam Juščenko je pre pet godina na vlast došao zahvaljujući finansijskoj i medijskoj potpori iz SAD i EU. Ali on je tada nosio oreol pravog revolucionara. Današnji kandidati ne mogu da igraju na slične emocije.

Ukrajinci su se razočarali u „narandžastu revoluciju“, shvatili su da je zapadno blagostanje koje su im 2004. tako štedro obećavali Juščenko i Julija Timošenko još daleko od dohvata. Shvatili su i da u zemlji uzdrmanoj lošom politikom i dotučenom svetskom ekonomskom krizom, pre svega, treba misliti o sadašnjosti. Pomenimo samo da je Međunarodni monetarni fond odbio ovih dana da Ukrajini odobri kredit od dve milijarde dolara predviđen za isplatu plata državnim službenicima i plaćanje ruskog gasa. Ne čudi stoga što oba glavna predsednička kandidata, Viktor Janukovič i Julija Timošenko, sada pomno prate signale iz Moskve. Naravno, svako na svoj način.

Ono, međutim, sa čime ukrajinski birači još uvek nisu načisto jeste – šta, zaista, mogu da očekuju od glavnih predsedničkih pretendenata. Oba kandidata su spremna na obećanja. Pitanje je, međutim, ko od dvoje pomenutih može da ih ostvari, i u kom roku. Nisu načisto ni s tim da li im je potrebna država po ugledu na Rusiju koja je dokazala da može da funkcioniše i u složenim uslovima, ili će se prikloniti tipu demokratije koji upražnjavaju male baltičke zemlje nekadašnje članice Sovjetskog Saveza koje su, sticajem okolnosti, dovedene do ruba finansijske propasti. Upravo usled izostanka jasne podele na prozapadnog i proistočnog kandidata kakvi su im nuđeni 2004, Ukrajinci moraju da vagaju pažljivije.  

Interesantno je da im u tom smislu preterano ne pomažu ni iz Moskve ni iz Brisela. Kao da ni tamo još uvek nisu načisto na koju kartu da igraju. Čas se javljaju tvrdnje da je Rusiji bliža Timošenkova koja je do sada uvek uspevala da nađe zajednički jezik sa ruskim premijerom Vladimirom Putinom, a čas da je pravi favorit „predrevolucionarni“ adut Janukovič. Slično, samo sa svoje tačke gledišta, razmišljaju u Briselu. Tamo su, naime, svesni da je Ukrajina ipak i dalje bliža Rusiji nego EU, ali da bi lako mogla da se pretvori u stabilan most saradnje dve strane. A njima je takav most, posebno u sferi energetike, i te kako potreban. Zato su i njihove oči uprte ka Moskvi.

Zbog svog izraženog antirusizma i antisovjetizma, Viktor Juščenko nije mogao da računa na birače sa istoka, iz privredno najjačeg dela zemlje. Janukovič i Timošenkova nemaju tih problema. Oni su predstavnici krupnog kapitala koji ne trpi međe, pogotovo u sopstvenoj zemlji.

Čeka se, dakle, signal iz Moskve.