Na pozornici istorije

Dovoljno je izreći ime – Haris Pašović – koje podrazumeva umetnika, intelektualca visokih i respektabilnih vrednosti. Studije je završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, bio član Saveta i reditelj Jugoslovenskog dramskog pozorišta gde je sa "Buđenjem proleća" osvojio i nagradu "Politike" na Bitefu, 1987. godine. Nije odustajao od umetnosti i njene istine nikad, pa ni u vreme opsade Sarajeva, snimao je i dokumentarne filmove. Među njima je sudbina Grete Ferusić, obišla svet. Proglašen za umetnika godine, nedavno je u Beogradu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dva dana gostovao sa "Hamletom" produkciji u kojoj učestvuje desetak država, a na 51. Sterijinom pozorju imao je zapaženo izlaganje na međunarodnom simpozijumu "Nacionalna pozorišta i nacionalističko pozorište". Musliman, (mada je to, kaže privatna stvar), ističe da nije član nijedne stranke. Intervju "Politici", dao nam je posle toliko godina, koje su nam obostrano "pojeli skakavci"...

.U čemu je razlika između nacionalnog i nacionalističkog u teatru?

– Glorifikacija nacionalnog lako skrene u nacionalizam. Pozorje je zamišljeno kao festival jugoslovenske drame, a od 1991. godine postao je festival srpske drame, što mislim nije u redu.Ali, mislim da je Sterijino pozorje na dobrom putu da nešto promeni upravo s međunarodnim programima "Krugovi" i Simpozijum i taj profil bi mogao da bude reprezentativan za ovaj deo sveta. Inače koncept nacionalne drame je u Evropi prevazuđen, a na Balkanu još nije. Narodna pozorišta su kao neke velike fabrike, više socijalne ustanove nego teatri sa 800 zaposlenih koja se guše u repertoarskoj skalameriji, skupoj i neproduktivnoj.

.Nameće se i pitanje posle toliko režija u teatru, na filmu i televiziji, da li je "Hamlet" kvintesencija Vašeg rada?

– Pa, rekao bih da jeste. U mojoj intimnoj proceni to je moja najzrelija režija. Jer, to je najkompleksiniji komad, velika "građevina" strašna arhitektura za koju je potrebna ljudska i umetnička zrelost.

.Da li izmeštanje radnje na osmanski dvor, umesto u Elsinor, ima i izvesnu komercijalnu notu, naravno u pozitivnom smislu, da zaintrigira što više gledalaca, jer pozorište danas s televizijom i drugim medijima kao da gubi bitku?

– Svestan sam da postoji provokacija koja je jednako intrigantna za zapadnog gledaoca ali i za Istok, za muslimanski svet, jer kako to da jedna zapadna priča može da govori nešto o njima. Meni se sviđa ta priča, taj napon koji je na premijeri u Sarajevu, u septembru (posle Tuzle), tako pokrenula javnost da se ne sećam tog vremena kao što je bilo kad su se prikazivale predstave "Oslobođenje Skoplja", "Hrvatski Faust", "Buđenje proleća"... Mi koji radimo u pozorištu čini mi se ne radimo dovoljno da ne izgubimo tu pozorišnu publiku. Nije publika kriva što ne dolazi, a ona je željna ozbiljnih predstava, uzbudljivog, intrigantnog koncepta, pozitivne provokacije koju veliki teatar sobom nosi, onog ljudskog susreta koji se u teatru događa. Mislim da su krivi glumci, reditelji, direktori pozorišta koji nemaju hrabrosti, snage za veliki gest, jer teatar mora da bude –rizik. Mi koji smo u teatru moramo da se izborimo za gledaoca. Ne bih da budem pretenciozan, karte za "Hamleta" su skupe za naše gledaoce, ali oni dolaze i više puta da gledaju tu predstavu.

.Verovatno ste pročitali reakciju direktora "Komedi Franseza" u Parizu koji je odbio da stavi na repertoar dramu Petera Handkea, zbog toga što je pisac prisustvovao sahrani predsednika Miloševića, uz obrazloženje da je "scena tribina". Da li i Vi smatrate da je pozornica tribina, i da li sve pisce neistomišnjenike treba skloniti, da ne kažemo neku težu reč? Smatrate li da je zaista teatar tako opasna "igračka"

– Naravno da jeste.

.Bez obzira na to što se predstava igra pred samo nekoliko stotina gledalaca jedne večeri?

– Da, ali ona se igra mnogo puta, na dugo vreme, i tu je onda na desetine hiljada gledalaca pa može da bude opasno. Jer, kako Šekspir, Hamlet kaže: "Glumac zamku nek nam dadne, u koju će savjest kraljeva da padne!". To je "Mišolovka". Zato pozdravljam, čestitam na gestu direktora "Komedi Franseza", jer mora da postoji "gard", mesto kada kažete da to što smo umetnici ne amnestira nas od naše ljudske i političke odgovornosti. I ovo naše gostovanje u Beogradu ima i političku dimenziju, utoliko što pre deset godina ovakvo gostovanje ne bi bilo moguće, zar ne. Zaista vrlo cenim gospođu Radmilu Hrustanović i gospođu Goricu Mojović koje su ocenile da mora da se napravi takav korak ako hoćemo da mislimo zajednički o budućnosti i životu u porodici evropskih naroda kojoj suštinski pripadamo. Većina nas želi da bude deo te porodice.

.Malo je disonantno to Vaše razumevanje i pozdravljanje takvim, širokim kulturnim potezima, sa zabranom Handkea, protiv čega su se pobunili toliki intelektualci. Nekako podsećate na vremena paljenja knjiga?

– Ne, nećemo paliti knjige, ali teatar je živ i neposredan, i on ne treba da bude platforma gde će biti politički stavovi sa kojima se direktor teatra ne slaže. Ali to nije stvar drugačije političke opcije. Dakle, Handke je podržao jednog ratnog zločinca. Handke je još 1995. pisao onaj čuveni esej. Šetao je po ratištu u Bosnu ga je odveo Milorad Pavić. O tome možda ne treba kod vas pisati. Bio je i Limonov. Pa ima toliko srpskih umetnika čije su godine života propale, živeli su u presiji, strahu, a taj isti Handke nije rekao ni jednu reč u ime tih ljudi.

.Pitam Vas da li se zna kojoj je opciji pripadao Šekspir, i da li je to uopšte važno za umetnika? I Vi ste radili u vreme opsade Sarajeva.

– Jesam, direktor sam međunarodnog festivala jer smatram da mi umetnici moramo da iskažemo svoj stav prema slobodi. Boriti se za slobodu ne znači boriti se i za slobodu zločina. Naprotiv. Hemingvej, Orvel, Ana Ahmatova, koja je pisala poeziju za vreme opsade Lenjingrada, Simon Vajl, Lorka... ti genijalni umetnici su rekli da postoji granica koja se zove ljudska sloboda, ljudski integritet, i ta se granica ne sme preći. Niko ne sme da je pređe, i u tom smislu govorim. Pa moram da kažem da ni Elfride Jelinek nije rekla ni jednu reč za sve te umetnike na Balkanu koji su na ovaj ili onaj način bili žrtve nasilja koje je nad njima, njihovom intelektualnom i umetničkom slobodom učinjeno.

.Da li biste pobrojali neke?

– Ne znam odakle da počnem, možda od kraja. Neću da pominjem Mirjanu Karanović, ali eto glumac Nermin Tulić koji je ispred pozorišta pogođen i ostao bez obe noge a nastavio da igra u teatru, tu je Susan Sontag koja je pod granatama radila u Sarajevu, pa Vanesa Redgrejv koja je igrala u jednoj mojoj predstavi u Sarajevu, pa Dino Mustafić, do Danisa Tanovića, Žalice, Srđana Vuletića, svi smo mi bili u Sarajevu od 1992. do 1995. pa Abdulah Sidran, pa pod kakvim su pritiskom bili Slavenka Drakulić, pa Dubravka Ugrešić, Slobodan Šnajder, pa ovde u Beogradu vaša Biljana Srbljanović koju su napadali sa raznih strana, pa Miki Manojlović najveći glumac nije igrao dvanaest godina na beogradskoj sceni...

.Ali Handke negira ono što mu pripisuju da je rekao na sahrani.

– Pa to su snimile sve televizijske kamere. On, onda, ne zna šta govori.

.Nekad je Broz slao umetnike da probiju politički led, sada to umetnici čine sami.

– Tačno, evo sad je posle petnaest godina prvi put u Zagrebu igran jedan srpski pisac, Biljana Srbljanović, njena drama "Skakavci" kao što su pozvali i mog "Hamleta" i kao što ću uskoro da režiram u tom Zagrebačkom kazalištu mladih komad "Viktor, ili deca na vlasti". Za to treba imati hrabrosti.argumente, ljubavi prema publici ,glumcima, rediteljima, piscima kao što je taj korak ispred učinila upravnica ovog teatra.

.A da li se u Sarajevu igra neki srpski pisac?

– Igra se "Doktor Šuster" Dušana Kovačevića, sigurno ćemo uskoro igrati i Biljanu Srbljanović, ona je zaista divan pisac, igraju se i Sterijini "Rodoljupci".

.Koliko se kod vas meša politika u repertoare pozorišta, u kulturu i institucije?

– Dovoljno je da kažem da sam pet godina direktor međunarodnog festivala MESS-a nisam ni u jednoj stranci. Niko me nije nazvao da kaže nemoj nešto da uradiš, mada se verovatno nisu sa svim slagali, ali me niko nije ni sprečavao.

.Ipak, bio je sukob kada ste bili kandidat za direktora jedne televizije?

– Da, bila je to velika drama pre tri godine i tu se politika jako umešala, ali to je druga priča, a ja sam možda bio previše nezavisan. Ali, strašno sam sretan zbog toga.

• Da li je državi stalo do kulture, da li je dovoljno finansijski pomaže?

– Rekao bih, nedovoljno. Tek poslednjih godina posle velikih filmskih uspeha nešto je bolje, ali kad je reč o teatru, to je uvek borba. Ti mali fondovi su u funkciji socijale.

.Napisali ste da je Sarajevo grad 21. veka, da nemate lepih vesti ali da ste ipak-živi! Kako vidite budućnost grada?

– Drago mi je da to znate, da se to pamti, treba samo videti kakav je letnji festival u Sarajevu kada dolaze najveća imena sa svih strana sveta, kakva je publika, kako ih primamo, kakvo je druženje. Prošle godine je u žiriju bio najgenijalniji glumac koga znam Miki Manojlović. Ostaje se po celu noć pa kažem što je naporan ovaj multikulturalni svet. Mnogo mora čovek da radi, da sedi po kafanama...

.Diplomirali ste i filmsku režiju, još niste režirali igrani film, ali jeste dosta dokumentarnih među kojima je "Greta Ferusić" iz 1997, obigrala svet. Priča o ženi čija je porodica stradala u Aušvicu, a koja je zatim s mužem proživela stradanja u Sarajevu , opomena je koja ukazuje da čovek nikako da se dozove pameti. Toliki spomenici žrtvama, stratišta, a čini se da je planeta u sopstvenoj zamci?

– Na žalost tako je, i to se vidi i u "Hamletu". U ljudskoj je prirodi da postoje oni koji će za ljusku jajeta u grobnice otići kao u postelju. Postoje i oni drugi koji to ne dozvoljavaju i koji se bore protiv toga. To ne moraju biti velike geste, i najčešće su to naše tetke, učiteljice, ljudi neprimećeni ali delotvorni. Ono što svaki čovek može u svom okruženju da uradi, u porodici, tamo gde radi, s onima kojima se druži važno je kao i sunovrati politički. 

.Živimo u vremenu kada su američki vojni šatori razapeti na iskopinama Vavilona. Da li zaista može da se izbegne fatalni sukob civilizacije i varvara, odnosno necivilizacije, kako ste to rekli?

– Varvarizam je vrlo jak, fundamentalizmi postoje u svemu. U religijama, kulturama, politici, u tržištu, u borbi za profit, sve ono što sputava čoveka da bude svoj, slobodan, personalan. Realna je opasnost da agresivne opasnosti pobede, to je veliki izazov za demokratiju, za intelektualce, umetnike, novinare... Oni moraju da se snažnije uhvate s time ukoštac, da ne podlegnemo tim agresivnim strujama oko nas.