Pamtim samo lepe stvari

Bilo je to davne 1984. godine kada je tadašnji gitarista „Riblje čorbe” Momčilo Bajagić Bajaga objavio prvi solo album „Pozitivna geografija” i održao prvi solo koncert u zagrebačkom „Kulušiću”. Tada je i nastala jedna od najuspešnijih grupa na prostoru čitave bivše Jugoslavije – „Bajaga i instruktori”. Iako je život benda, kako njen frontmen, osnivač i autor Bajaga priznaje, „počeo neplanirano”, grupa, koju je „krstio” poznati rok novinar i kritičar Peca Popović, ovih dana slavi 25 godina postojanja. Za proteklih četvrt veka „Bajaga i instruktori” objavili su osam studijskih albuma, iza sebe ostavili brojne hitove, obišli ceo svet… Značajan jubilej obeležavaju mesecima unazad slavljeničkom turnejom, a tokom naredna tri dana (ponedeljak, utorak, sreda) 25. rođendan proslaviće i s beogradskom publikom u „Sava centru”.

Slavite 25 godina postojanja. Kada ste osnivali bend, da li ste mogli da pretpostavite da ćete opstati toliko dugo?

Ne, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Nismo ni planirali da tako dugo trajemo. Imali smo uspešan period do početka devedesetih, a onda je usledio potpuni haos, rat, sankcije... Pošto ovde za nas nije bilo mesta, jer se slušao samo turbofolk, okrenuli smo se koncertima u dijaspori. Gotovo deset godina svirali smo svuda po Evropi, kuda je dobar deo naše publike u to vreme i otišao, potom u Americi, Kanadi, Australiji, na Novom Zelandu, u Zimbabveu, Kazahstanu… i zahvaljujući tome smo opstali. Dešavalo se da za pet godina dva puta sviramo na Novom Zelandu, a nijednom u Nišu. Često smo svirali u Rumuniji i jednom nam se desilo da smo nastupali na proslavi grada Temišvara, kada je zamenik gradonačelnika izašao i s nama na srpskom otpevao „Plavi safir”.

Proteklih četvrt veka smatrate uspešnim?

Kako da ne. Mi se zaista ničim drugim nismo bavili do rok muzikom. U Srbiji nije česta pojava da ljudi mogu od toga da žive. U muzici sam radio sve što može da se radi – od koncerata, do primenjenih formi – muzike za film, pozorište, decu, reklame… Živeo sam samo od muzike i to se u Srbiji može smatrati čudom. A tokom ovih 25 godina bilo je i lepo i ružno, i teško i lako, i fenomenalno i katastrofalno, ali trudim se da pamtim samo lepe stvari. Kada se osvrnem unazad ne bih ništa menjao jer to valjda daje neku vrednost onome što si proživeo.

U okviru slavljeničke turneje već ste obišli mnoga mesta. Gde je bilo najemotivnije?

Svuda je bilo dobro. Znate, nema loše publike, ima samo lošeg benda na bini i to je nepisano pravilo. Ali, ako nešto treba da izdvojim, onda bih zbog posećenosti i značaja pomenuo dva nedavno održana koncerta u Zagrebu, u dvorani „Dražen Petrović”, koji su stvarno bili fenomenalni. Publika je bila većinom mlada, klinci od kojih većina nije bila ni rođena kada su neke od naših pesama nastale, a pevali su sve vreme s nama. Reakcije su bile fantastične, čak je na Jutjub postavljeno na desetine snimaka s koncerta.

Slavite i u Beogradu narednih dana…

Želeli smo da za ovu proslavu 25. rođendana publici ugodimo. Mislim da je „Sava centar” idealan za proslavu ovog jubileja. Verujem da će to biti pravi spektakl. Naravno, osim što sve ovo radimo za publiku, radimo i zbog nas, jer se ne slavi baš svaki dan 25 godina. Naša jedina obaveza jeste da odsviramo što više pesama iz svih perioda naše karijere. Zamislili smo da tokom tri dana to budu tri potpuno različita koncerta. Pošto su ovo naši slavljenički nastupi i pošto je Nova godina, publika koja sutra dođe na prvi koncert na poklon dobija album „Pozitivna geografija”, drugi dan „Sa druge strane jastuka”, a treći „Jahače magle”, a od mts-a dobijaju karticu s pripejd brojem. Imaćemo i mnogo gostiju, pomenuću Aleksandru Kovač, Dejana Cukića, Nenada Stamatovića...

Koliko se prenošenjem vaše muzike s generacije na generaciju produžava život „Bajage i instruktora”?

Naravno da se produžava, iako ja nikada nisam razmišljao da tako nešto može da se desi. Najveći mi je kompliment što se naše pesme sviđaju klincima. Smisao bavljenja ovim poslom vidim u prilici da ljudima koje ne poznaješ pružiš lepe trenutke. Ako u tome uspevamo, to je stvarno pravo zadovoljstvo.

I pored svega, nalazite vremena da stvarate novu muziku? A da li ponekad imate strah da li ćete biti na „visini zadatka”?

Komponovanjem i pisanjem tekstova bavim se više od tri decenije. Taj strah, koji pominjete, imao sam pre dvadesetak godina, pitao sam se da li ću moći… Onda sam shvatio da inspiracija jeste vrlo bitna, ali da je rad mnogo važniji. Neke starije i iskusnije kolege su me svojevremeno, na sreću, savetovale da treba da se radi svaki dan. Evo, ovih dana, pored svega ponovo sarađujem sa Zdravkom Čolićem i uradio sam nekoliko tekstova za njegov novi album, zatim jedan tekst za CD Željka Joksimovića, nekoliko za prvi album Lene Kovačević, kojoj sam želeo da pomognem na početku karijere… Uradio sam i nekoliko novih pesama za sebe i kada prođu ovi koncerti potpuno ću se posvetiti novom albumu „Bajage i instruktora” i siguran sam da će izaći do kraja 2010. godine.

Koliko je stavljanje Srbije na „belu šengen listu” značajno za naše društvo. I koliko to vama, muzičarima, olakšava posao?

To je zaista vrlo bitna stvar za naše društvo, naročito za klince, koji konačno mogu da izađu iz zemlje. Nažalost, u Srbiji imamo čitave generacije mladih koji nikuda nisu putovali. Mogućnost putovanja bez viza izuzetno je značajna za sve građane. Značajno je i za sve muzičare jer će moći lakše da odu u inostranstvo i pogledaju neki koncert, da kupe neke instrumente kojih ovde nema, lakše će, možda, ostvarivati kontakte s menadžerima i producentskim kućama iz inostranstva… Što se tiče samih koncerata u inostranstvu, za njih će nam i dalje biti potrebna radna viza. Uostalom, radna viza je potrebna i jednoj američkoj grupi koja treba da svira u Velikoj Britaniji ili Francuskoj. Evo, mi smo pre dva dana prvi put išli na koncert u Sloveniju bez viza u pasošu, već samo uz vizu na papiru i sada je neuporedivo lakše.

Aktivni ste učesnik kulturne scene Srbije više od tri decenije. Kako ocenjujete stanje u kulturi danas?

S jedne strane situacija se poboljšala, jer su se poslednjih pet-šest godina neke stvari promenile nabolje. Mislim tu i na autorska prava, koja su konačno počela da se poštuju, mada ne do kraja. Međutim, iza nas je teška godina jer je ekonomska kriza pogodila sve, pa tako i kulturu. Nažalost, izdvajanja za kulturu bila su manja. Kada govorimo o „Bajagi i instruktorima”, mi kao bend nismo ni na kakvom budžetu, pa smo tako morali ove godine da radimo mnogo više, a finansijski smo prošli gore nego prethodne godine. Ali, opet to je bio jedini način da godinu „preguramo” pozitivno. Pretpostavljam da je tako bilo i u svim ostalim oblastima kulture.

Svojevremeno ste se angažovali tokom predsedničke kampanje 2008. godine. Koliko je za jednog muzičara pametno da se politički angažuje?

Ja sam se angažovao u političkoj kampanji Borisa Tadića kao građanin, iako sam javna ličnost. Podržavao sam tu političku opciju, mislio sam da je to ispravno i zato sam i učestvovao u kampanji povodom predsedničkih izbora. Smatram da je i stavljanje Srbije na „belu šengen listu” pokazatelj da sam doneo dobru odluku. Ja se, inače, ne bavim politikom i nikada nisam imao nikakve koristi od toga, niti sam očekivao bilo kakvu korist. Imam svoj posao koji, hvala bogu, dobro funkcioniše i nemam potrebu ni za čim drugim.

Za razliku od nekih Vaših kolega, Vi ste oduvek bili „dostupni” i za javnost i za publiku. Nikada Vam popularnost nije udarila u glavu, uvek ste bili „dobar dečko” rokenrola?

Lepo je to reći čoveku koji se bliži 50. godini (smeh)! Naravno da me popularnost nije promenila. Ja se ovim poslom bavim više od 30 godina i zamislite da sam sve to vreme bio nepristupačan. Ja mislim da je ovo posao kao i svaki drugi. Danas je neko drugo vreme u odnosu na ono u kome sam ja počeo, ima toliko medija, a žuta štampa je najprofitabilnija i sve se vrti oko novca. Ali, uvek sam tu jer znam da svako treba da radi svoj posao i da svi zajedno radimo na zajedničkoj stvari. A i u mom poslu nema nekih tajni koje bih trebalo da krijem.

Jelena Koprivica