„Ovako nikad nije bilo"

Nikome i nigde se nije dogodilo ovo što je sada nas ovde snašlo – ispovedali su mi se sagovornici i u komšiluku i na raznim stranama sveta. Mogli su to da pričaju jer se nisu poznavali, pa nisu mogli ni da naslute koliko su, zapravo, međusobno slični. Registrovao sam ih kao poseban soj „neobaveštenih blizanaca” – ljudi poistovećenih u uverenju da su neuporedivi, samo zato što ne znaju kakvi su i kroz šta prolaze drugi.

Mana proistekla iz neobaveštenosti je, međutim, prerasla u modu obaveštavanja. Političari, mediji i drugi specijalisti za oblikovanje mnjenja, svaki čas nas ubeđuju da „ovako kao sada nikad nije bilo”, da smo u „nezapamćenim okolnostima”, da smo suočeni sa izazovima kojima „nema ravnih u istoriji”.

Kao da je na pomolu novo stvaranje sveta, ili bar civilizacije. Malo-malo, pa nam se saopštava da smo u situaciji „bez presedana”, to jest da sada proživljavamo i radimo nešto dosad neiskušano.

Situacija je bez presedana pa zahteva mere bez presedana –poručuju državnici širom planete, uvodeći vanredne mere protiv finansijske i socijalne krize. „Bez presedana” su i napori za izlazak iz nasleđenih teškoća čija je grandioznost takođe „bez presedana”, a ista karakterizacija se daje i mobilizaciji protiv rastućih globalnih opasnosti, poput terorizma, klimatskih lomova, pandemija.

Svako vreme nosi svoje breme, naravno, pa je neminovna pojava još nedoživljenog, ali se čini da se izraz „bez presedana” sada često zloupotrebljava i da je njegovo neprikladno korišćenje ponajviše – bez presedana. Lideri ga ističu za sve i svašta, a ponajmanje da njime iskažu masovne patnje, izazvane zastranjivanjima političke i finansijske elite.

Na vrhu liste hiperinflatornog korišćenja odrednice „bez presedana”, verovatno bi se našli funkcioneri tranzicionih i posrnulih poredaka. Među njima je, trenutno, i najveća sila – Amerika.

Barak Obama, šef Bele kuće, reči „bez presedana” izgovorio je u gotovo 100 javnih nastupa, i to više od 130 puta. Po analizi vašingtonskog lista „Politiko”, ovakva učestalost nagoveštava rekord: Obama je za 11 meseci dostigao, u tom pogledu, polovinu osmogodišnjeg učinka prethodnika mu Džordža Buša.

Hroničari su evidentirali i povesno ubrzanje. Endru Džekson je bio prvi američki predsednik koji je upotrebio (1831) izraz „bez presedana”. U narednih 100 godina izrečen je, s najvišeg mesta, još samo 72 puta. Živnuo je, međutim, od 1933, u vreme ekonomske Velike depresije, kad je Frenklin Ruzvelt predočio da su „pred nama zadaci bez presedana”.

Potonji tamošnji lideri su ga, raznim povodima, dosad izgovorili u 2.000 navrata. Često, pa i sada, neosnovano. A „kako u Americi, tako u svetu”…

Na Balkanu smo se takvih proklamacija naslušali posle Drugog svetskog rata. „Bez presedana” su nam bili i sistem (socijalističko samoupravljanje i nesvrstanost) i krvavi raspad federacije. Bez presedana je i sadašnja podrška niza zemalja (svetske manjine) jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, uz uveravanja da to „neće biti presedan” koji će podstaći druge secesije, što im je demantovano događajima u Gruziji i oživljavanjem niza separatističkih težnji.

Fenomen je širi od konkretizacije. Preterano forsiranje poređenja u kome je sadašnjost „bez presedana”, budi slutnje da je u toku impozantno sluđivanje, u stilu: bitno je jedino ono što je sada, da takoreći „sve počinje od nas”. A da je ono iz čega smo proizišli, i mi i sadašnja situacija, bilo samo prolaznost koja ne zavređuje pažnju, neka vrsta samoponištavajuće evolucije. I da je najzad kucnuo čas da se „resetujemo”, kao da ničeg značajnog pre nas nije bilo i kao da više ne važi Hegelova konstatacija da „i genije samo stavlja jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili, ali da on ima sreću da bude poslednji… pa da građevina zablista kao da je delo njegovih ruku”.

Prevladava marketinški pristup. Podanicima se pretežno nude noviteti, kao da su samonikli simboli nadmoći nad proživljenim. Pa se, na primer, u povećanje produktivnosti kompanije upisuje i to što nas, skraćivanjem veka trajanja njenih proizvoda, primorava da ih češće kupujemo.

Mnogo šta je, zaista, sada bez presedana. Evropa je objedinjenija nego ikada. Komunistička Kina i Amerika, kao glavna sila kapitalizma i demokratije, finansijski su se povezali kao „sijamski blizanci”. Višak je hrane a raste broj gladnih. Biznis se razgranao a sve je više nezaposlenih. Produžen je životni vek ljudi ali se to ispostavlja kao „preveliko opterećenje za nacionalne dohotke”. Napredak toliko zagađuje atmosferu da mnogima ugrožava opstanak.

Ali, neprekidno startovanje (restartovanje) udaljava od dostizanja cilja. Sudbina SFR Jugoslavije to potvrđuje.

Ni jedna ideja – upozoravala je poodavno politikolog i filozof Hana Arent – nije bez presedana. Sadašnje insistiranje na radnjama „bez presedana”, moglo bi da sugeriše da manjkaju ideje. Bar one koje bi bile dovoljno jake da svrgnu dugu vladavinu poslovice „sve se menja da bi ostalo isto”.