Prosjačka opera

Ko je Tom Vejts? Odbegli lik iz nekog Brehtovog komada sa nepoznatim Vajlovim partiturama u džepu, ili vanbračni sin Haulina Vulfa odrastao u svratištu za decu lišenu roditeljskog staranja? Ili je možda psihotični brat Keptina Bifharta koga su roditelji skrivali na tavanu kuće? Može biti da je alter ego Čarlsa Bukovskog, koji je za život zarađivao svirajući u orkestru Vojske spasa? Liči i na dvorsku ludu koja se teleportovala iz prošlih vremena na rokenrol scenu. Odgovor se neće nikada saznati. Zna se nešto drugo. Čovek sa tim imenom je, uz Boba Dilana, najuticajniji rok muzičar današnjice. Njegov novi album „Glitter And Doom Live”, sniman uživo tokom turneje „Peskajumba Tour”, to potvrđuje.

Pojmovni instrumentarijum kojim operiše jedan rok kritičar nije dovoljan da bi se predstavila kompleksna muzička ponuda Toma Vejtsa. Osnovni postulat bitničke poezije „sići na dno života pa pogledati nagore” ukršten je u njegovoj muzici, sa jezgrovitošću bluza i rokerskom urgentnošću. U tom ambijentu živi neki polusvet sa velegradskih trotoara i margina, potomci onih likova koji su nastanjivali komade Bertolta Brehta i romane Čarlsa Dikensa. Oni su protagonisti životnih scena viđenih u delima Džona Fantea, ali preuređenih na način na koji bi to uradio Abel Ferara. Njegove su pesme arije iz svojevrsne „prosjačke opere”. Ištu se za ljubav, smisao, spasenje i razumevanje.

Sedamnaest pesama je na repertoaru albuma „Glitter And Doom Live”. Najstarija, „Singapore”, potiče sa albuma „Rain Dogs” iz 1985. godine. Mada snimane sa različitih nastupa, u različitim gradovima, spojene su tako da čine jednu koncertnu celinu. U jednom trenutku se čini da dolaze iz nekog bizarnog kabarea viđenog u filmovima Dejvida Linča, u sledećem je utisak drugačiji – neka daščara izgubljena u močvarama Misisipija pojavljuje se u uobrazilji. Dok slušate „Get Behind The Mule” ili „Make It Rain” čini vam se da Vejts deli scenu sa Džuniorom Kimbrom ili R. L. Bernsajdom. Numera „Circus” bi mogla da se odsvira u nekom Felinijevom filmu, a „Fannin Street” zvuči kao žalopojka otpevana pored logorske vatre. Uvodna „Lucinda” kao da dolazi iz najporočnije njuorleanske krčme u kojoj podvodačima, secikesama, prostitutkama i uličnim dilerima peva dijabolični pevač dok napolju uragan Katrina ruši svet.

Prateći bend Toma Vejtsa na ovoj ploči sastavljen je od vrhunskih muzičara. Nova gitarska zvezda Omar Torez uspešno zamenjuje Marka Ribota koji, inače, tu vrstu radova obavlja na Vejtsovim pločama. Vinsent Henri, koji svira duvačke instrumente i harmoniku, odradio je svoj posao u skladu sa važnošću koju ti instrumenti imaju u ovoj muzici. Vejtsovi sinovi Kejsi i Saliven na bubnju, odnosno saksofonu, razumeju i vole očevu muziku. Publika je takođe važna stavka ovog albuma. Njena ljubav i posvećenost uvećavaju njegovu vrednost.