I Irci vole da jedu krvavice

Dejan Novačić, autor knjiga „SFRJ za ponavljače” i, najnovije, „Emigrantski kuvar” došao je u posetu rodnom Beogradu iz Irske, u koju je emigrirao 1991. godine. Novačićeva knjiga „SFRJ za ponavljače”, prvi put objavljena 2002. godine, jeste setna, ironična i urnebesna „paralelna istorija” Jugoslavije. Do sada je doživela deset izdanja, naišavši na topao prijem na čitavom eks-ju prostoru, pružajući čitaocima, uz obilje humora, zdravu dozu jugonostalgije. Prevedena je na slovenački i makedonski jezik, a nedavno je, po rečima autora, objavljeno i drugo izdanje u Zagrebu.

Dejan Novačić rođen je 1961. godine i radio je kao novinar za redakcije širom Jugoslavije, pre odlaska u Dablin. Za „Politiku” govori o životu u emigraciji, Jugoslaviji kao kulturnom prostoru kojem i dalje pripada, i svojoj novoj knjizi, zbirci humorističkih recepata koji više govore o Jugoslovenima, a manje o kulinarstvu.

Otkuda ideja za pisanje „Emigrantskog kuvara”?

Pre dve godine ljubljanski dnevnik „Indirekt” ponudio mi je da pišem o Jugoslaviji za njih, a odlučio sam da pišem u formi recepata, jer hrana definiše svaku, pa i jugoslovensku kulturu. Kada sam sakupio dosta recepata, ponudio sam ih mom izdavaču „Stilosu” i tako je nastala knjiga.

U knjizi se kroz humor i anegdote o poznatim ličnostima prave asocijacije na zemlju koja više ne postoji. U jednom receptu govorite o čuvenim krvavicama, praveći paralelu sa grofom Drakulom i Irskom?

Stvar je u tome što svaka nacija polazi od toga da je jedinstvena. Takvi smo mi, ali i Irci, Rusi, Amerikanci, Englezi. Preko krvavica našao sam vezu između dve kulture, jugoslovenske i irske, jer i Irci imaju taj specijalitet u svojoj kuhinji. I, naravno, misle da je to samo njihovo, pa sam iskoristio da se poigram sa našim mitomanijama. Recimo, recept za riblju čorbu sam dobio od Mihajla Mihajlova, disidenta, koji ju je spremao u zatvoru.

Čini se da ste opsednuti Jugoslavijom?

Nije to opsesija nego stvar identiteta. Ja sam kulturan čovek i kulturni identitet mi je najvažniji. To što država u kojoj sam rođen više ne postoji, ne znači da mogu da je se odreknem. Pogotovo u emigraciji, u toku devedesetih, kao da je jugoslovenska kultura preplavila Evropu. To jeste bio jugoslovenski prostor, jer smo ostali u vezi. Recimo, hoću da čitam Krležu, ali njega nema u knjižarama, pa ga pozajmim od prijatelja.

Zašto ste napustili zemlju?

Otišao sam iz Beograda 1991. godine, kada je već buktao rat, počele su borbe za Vukovar. Bio sam među momcima koji su zreli za mobilizaciju. Nisam čekao da mi zakucaju na vrata, nego sam zbrisao. Moja generacija nije, kao neke starije, odlazila u, recimo, Nemačku da bi zaradila za stan ili kola. Razlog za odlazak ležao je ovde, a ne tamo.

Kako izgleda život emigranta u Irskoj?

U Irskoj mi je ugodno, jer je ta zemlja otvorena, tolerantna i dinamična, kao i naša. Slični smo, jer smo otvoreni. Irci su posebno ponosni na svoj humor. Dovoljno je reći Džojs ili Beket. Taj ironijski momenat u humoru ih čini velikim.

I Irci imaju čuvenu kuhinju?

Da, ali oni je više ne vole, sada se hrane mnogo zdravije nego pre. Tako to biva. I ovde će se sve manje jesti pihtije i papci u saftu.

Ljudi na jugoslovenskim prostorima lepo prihvataju vaše knjige?

Drago mi je što sada jugoslovenske nacije sve više mogu da razgovaraju bez tenzije. Dolazi vreme bez gorčine u komunikaciji, osećam to u razgovoru sa kolegama. U Hrvatskoj postoji grupa intelektualaca koji žele da povežu Zagreb i Beograd. I ne treba zanemarivati snagu popularne kulture. Pogledajte šta je „Riverdens” učinio za popularizaciju irske kulture. Zanimljivo, kad pitaš Irca za „Riverdens”, on odmahuje rukom. Slično kao i mi, kad neko pomene Guču. Ali, što god mislili, to je jako dobro i korisno. Jer, ako ima mesta za Guču, vremenom će biti prostora i za visoku kulturu.

Šta planirate po povratku u Irsku?

Tamo imam svoju agenciju za goustrajting, upravo je počela sa radom. Bavimo se svim vrstama naručenog pisanja, od komercijalne literature, do poezije i ljubavnih pisama. Osim toga, radićemo i goustriding. To je čitanje po narudžbini. Jednostavno, nekog mrzi da pročita neku knjigu, mi je pročitamo umesto njega, a onda mu je prepričamo. Potražio sam na Internetu. Goustrajting odavno postoji, ali mislim da je goustriding pionirski poduhvat.