Zanati koji nestaju

Zamislite da umesto u supermarket po slatkiše odlazite kod bombondžije, ili da umesto u drogerijama sapun kupujete kod sapundžija. A tek kako bi bilo da devojku na prvi sastanak izvedete na pravu domaću bozu! Ako su vam se i dopale ove ideje, teško ćete ih ostvariti, jer stari zanati skoro da su iščezli. Ova činjenica razlog je da Etnografski muzej u Beogradu i Ministarstvo trgovine i usluga naprave katalog „Stari zanati u Srbiji”.

Vesna Dušković, zamenica direktora Etnografskog muzeja, objasnila je za „Politiku” da male izglede za opstanak imaju abadžije, puškari, jorgandžije, vunovlačari, kolari...

– Mnoge zanatlije moraju da se prilagode zahtevima vremena. Kao što vidite, pekari i te kako uspevaju, ali oni su u svoju ponudu uvrstili i proizvode slične onima na zapadnoevropskom tržištu – objašnjava Vesna Dušković.

Šansa se pruža i voskarima, jer industrija ne proizvodi, na primer, sveće za krštenje, zatim bombondžijama, grnčarima... Međutim, niko ne raspolaže podacima koliko je tačno zanatskih radnji ostalo. Jedino je sigurno da oni koji rade svoje proizvode ne izvoze i da ih sve teže prodaju.

– Zbog te borbe za opstanak starih zanata Ministarstvo trgovine i usluga i Ministarstvo za kulturu pokazali su tendenciju da im se, koliko je god moguće, olakša. Tako bi od izuzetnog značaja bilo kada bi se Ministarstvo finansija zauzelo da se ovim zanatlijama prilagodi fiskalna i poreska politika – naglasila je naša sagovornica.

Kako se nekada radilo možda je najbolji primer poznata beogradska radionica bombona i ratluka „Bosiljčić”. Tamo kao da je vreme stalo. Pokrenuo ju je davne 1936. godine Branislav Bosiljčić, a danas, na kraju 2009. godine, vodi je isto Branislav, samo unuk, sa bratom Živoradom.

– Kada je deda otvorio ovu radionicu, sličnih je u Beogradu bilo oko 120. Danas smo ostali samo mi. Mašine koje imamo starije su od onih koje možete videti u Etnografskom muzeju – rekao je Branislav Bosiljčić i objasnio kako uz beneficiranu cenu prostora koji iznajmljuju od jedne privatne firme i nešto nižeg oporezivanja ovaj posao može da bude isplativ.

– Učestvovali smo na sajmu slatkiša, a recimo sada nam se otvara i Novi Beograd kao novo tržište. Posebno su oduševljeni stranci. Oni kupuju naše proizvode, fotografišu se ispred radnje... Kada je bio u Beogradu samit bankara posetile su nas njihove supruge i bile su vrlo zainteresovane za naše proizvode – kazao je Branislav i dodao da je njegova radnja ušla i u udžbenike za treći razred osnovne škole, pa ih često obilaze i osnovci.

Jedan od retkih ljudi koji se bavi kačarskim zanatom je Mirko Kovačić (70) iz sela Sirogojno nadomak Zlatibora. Ovim poslom počeo je da se bavi sa 15 godina, a isti posao radili su i otac i deda.

– Teško je baviti se ovim zanatom, malo ljudi danas naručuje drvene buriće. Plastika nas je potisla. Ne znaju ljudi da nema sira bez kačica, ni rakije bez burića – objašnjava Mirko Kovačić.

On se, uprkos zanatskoj muci, nada da će ga naslediti sin i unuk.

Divna Sekulić, takođe je meštanka ovog poznatog sela, a nekada se bavila tkačkim zanatom. Kako kaže, „od tog posla ruke je digla pre dve, tri godine, jer ono što istka nema kome da proda”.

– Ostao mi je pokoji prsluk, ali više od 1.000 dinara ne mogu da zaradim. Evo, vunene čarape koštaju 250 dinara – kaže Divna Sekulić.