Medijski linč ili linčovanje medija

„Uhvaćen silovatelj”, „Ubica mora biti kažnjen”, „Monstrum na optuženičkoj klupi”…. Ovakvi naslovi su prave „bombe” i sigurno izazivaju snažan efekat u javnosti. U čitaoce štampe i gledaoce televizije spadaju i sudije koji jedini i mogu konačno da utvrde da li je zaista dokazano krivično delo i da li ga je učinila osoba koja je zbog njega optužena.

Da li javno komentarisanje slučaja koji se rešava u krivičnom postupku i čiji je konačni ishod načelno neizvestan, predstavlja pritisak na sud? U principu sud bi morao biti imun na sve uticaje, pa i medijske. Sudije bi morale biti stručni i časni profesionalci koji odlučuju na temelju izvedenih dokaza. Ali i sudije su ljudi i ne žive pod „staklenim zvonom”. Čovek je često, nekad i podsvesno, pod snažnim uticajem sugestije i autosugestije. Malo šta ima takvu moć sugestije kao što su to sredstva javnog informisanja.

Zakonik o krivičnom postupku propisuje da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Okrivljeni ima pravo da se smatra nevinim. To je utvrđeno i našim Ustavom, kao i relevantnim međunarodnim aktima, poput Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Zakonik o krivičnom postupku propisuje i da se javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne sme vređati pretpostavka nevinosti. U praksi ovo nije uvek poštovano, a bilo je nažalost i slučajeva „orkestriranih” kampanja usmerenih na prejudiciranje ishoda krivičnog postupka.

Težeći da okrivljene zaštiti od medijskog linča, ali i da sud zaštiti od sugestivnih uticaja, zakonodavac je nedavno propisao krivično delo nedozvoljenog javnog komentarisanja sudskih postupaka. Ovo krivično delo neće postojati onda kada se uobičajeno komentariše krivični postupak, tako što se sve do pravnosnažnog okončanja postupka o osobi koja se za krivično delo tereti piše sa određenom nužnom „rezervom”. To je najjednostavnije postići korišćenjem izraza „osumnjičeni”, „okrivljeni” ili „optuženi”, a izbegavanjem termina „učinilac”, ili konkretnijih pojmova, kao što su: „ubica”, „razbojnik”, „lopov” itd. Čak i ako neko ko nije pravno obrazovan ili ga prosto ponese atmosfera iznese komentar koji se formalno ne bi mogao smatrati korektnim time ne bi izvršio ovo krivično delo, ako nije komentarisao baš u nameri da na takav način povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnost suda. Ovo krivično delo se ne može učiniti iz nehata već je neophodno postojanje umišljaja, što znači da učinilac mora biti svestan da svojim javnim izjavama povređuje pretpostavku nevinosti, te da to hoće ili na to makar pristaje. Ni ovo nije dovoljno, već je ovde nužno i postojanje namere, kao posebno izraženog subjektivnog odnosa učinioca prema svom delu, tako da on naglašeno ciljano i tendenciozno daje određene izjave, baš zato da bi njima povredio pretpostavku nevinosti i sudsku nezavisnost, što, svakako, nije uvek lako dokazati.

Ako bi na primer, neki bliski rođak ubijenog, javno zavapio da „ubica” mora dobiti zasluženu kaznu, ili ukoliko bi novinar u emisiji posvećenoj serijskim silovanjima, izneo stav o neophodnosti da „silovatelj” bude strogo kažnjen, tu se po pravilu ne bi radilo o kršenju pretpostavke nevinosti, jer bi se u obe situacije podrazumevalo da se zahteva „pravda” u odnosu na konkretan slučaj. Ovde bi trebalo imati u vidu i emotivno stanje oštećenog krivičnim delom, kao i pravo novinara da se zalaže za određenu kriminalnu politiku. Obrnuto, ako bi se konkretan slučaj danima ili nedeljama prikazivao na određeni inkriminišući način, a osoba koja je tek osumnjičena ili optužena, konstantno tretirala kao učinilac, tada bi se moglo raditi o krivičnom delu koje se sastoji u kršenju pretpostavke nevinosti.

Evropski standardi podrazumevaju poštovanje pretpostavke nevinosti. To važi i za ona krivična dela koja su užasavajuća za građane. U masovnim medijima demokratskih zemalja uvek se koriste izrazi koji slučaj objašnjavaju na nivou određenog stepena sumnje. To predstavlja važan element pravne kulture. Nije teško poštovati pretpostavku nevinosti. Kao što advokat brani čoveka a ne krivično delo, tako i novinar treba moralno da osuđuje krivično delo, ali ne i čoveka koji je tek optužen.

profesor Pravnog fakulteta BU