DRŽAVA I SPORTSKI KLUBOVI

U dvanaest i minut potpisnik članka kritikovao je čelnike FK Crvena zvezda kada su pravdali ponašanje „navijača” u Češkoj i napadali profesionalno ponašanje čeških policajaca koji nisu dozvolili da nevaljalci razvaljuju Prag i, možda, im uvaljuju upaljenu baklju u usta, kako su to već neki zločinci, za koje se beslovesno zahteva „pravda”, radili sa nedužnim srpskim policajcem. Zvezdini čelnici se zbog kritika nisu potresli, ali je zato čitava javnost Srbije bila malo potom potresena užasnim zločinom Partizanovih „navijača” koji su ubili Brisa Tatona. Potom smo gledali ,,Insajder” i užasnuli se, na prvom mestu, radom sudova i tužilaštva. Na videlo je izašla povezanost između uprava naših najvećih klubova, delova tužilaštva i sudova sa okorelim kriminalcima i zlikovcima skrivenim iza navijačkih šalova. Iz uprave Partizana odbili su da razgovaraju, a iz uprave Zvezde videli smo glasnogovornika koji je pravdao i branio „navijače” kako je znao i umeo – mucavo i moralno nedopustivo. Naposletku, najodvratnije pretnje i uvrede na adresu novinarke pevali su košarkaši Partizana zajedno sa njegovim „navijačima”. Otrovan je to šlag na torti dosadašnjih zločina, te pretnji i uvreda koje Brankica Stanković svakodnevno prima na sramotu policije, suda i čitave javnosti Srbije.

Policija, kako se čini, radi svoj posao. Za tužilaštva i sudove valja se takođe nadati da će jednog dana proraditi. Ovde valja prozboriti o sportskim klubovima. Prvo, sport treba da služi zdravom razvoju omladine. Drugo, funkcija sporta jeste u razvijanju viteštva u takmičarskim odnosima među mladim ljudima. Dakle, koliko je važno da se mladi naviknu na takmičenje u društvu, borbu za pobedu, toliko je značajno i da se oni nauče da viteški podnose poraz iz kojega treba izvući pouku kako bi se sledeći put pobedilo. Suparnik se poštuje, od nadmoćnog takmaca se uči, pobeda se proslavlja, a poraz podnosi sportski, tj. uz puno poštovanje pobednika, pa ma kako teško padao. Tek razvijajući svoje telesne i duhovne osobine na optimalan način, mladi postaju nada društva. Klubovi moraju vaspitavati omladinu, a ne smeju biti smokvin list koji zakriljuje zločince podstaknute radikalno desnom ideologijom.

U nas, međutim, sport je postao borba na život i smrt, „navijači” sebe često smatraju važnijim od takmaca na sportskom borilištu, a dešavanja na tribinama i oko stadiona i hala prete da svojom bestijalnošću prevaziđu uzvišena osećanja koje izaziva časna borba sportista.

Prošao je dvanaesti čas! Odocnili smo. Pa, ipak, nešto se može učiniti, pod uslovom da je vlada dovoljno odlučna. Klubovima u čijim upravama sede potencijalni kriminalci mora se zapretiti da će biti rastureni kao društveno opasna udruženja. Sportski savezi moraju se tome prilagoditi ili se i oni moraju rasturiti. Klubovi moraju dostojanstveno odgovoriti svojim društvenim odgovornostima ili moraju nestati iz javnog života Srbije. Čemu Partizan, čemu Zvezda, o Radu je najbolje ne govoriti, ako uprave tih klubova podržavaju zločin i kriminalce u svojim redovima, plaćajući im put i dnevnice na gostovanjima, kupujući im pirotehnička sredstva, pribavljajući im zaštitu sudova i pripuštajući ih u svoje redove? Nije dovoljno zločin osuditi. Potrebno je da se u klubovima napravi odlučan rez: ne sme biti mesta u upravama klubova za one protiv kojih je pokrenut sudski postupak! Klub mora odstraniti kriminalni kukolj iz navijačkog žita. Ako se nesrećnici koji klubove vode plaše za svoje živote, neka obaveste policiju i javnost ili neka se povuku sa svojih pozicija. U protivnom, oni su saučesnici u terorisanju javnosti i u zločinima koji se već godinama vrše. Štaviše, zato što ih štite i podržavaju, društveno su opasniji od besprizornika koji ubijaju druge ljude, domaće i strane, samo ako im se nađu na putu.

Prošlo je 12, ali još se može nešto učiniti: vođi sportskih klubova i saveza imaju reč. Ako krenu, pa makar i sa odocnjenjem, u rešavanje problema podržaće ih najveći deo javnosti, ali će morati da se suoče sa strahom od zločinačke manjine. Manje hrabro, ali sasvim prihvatljivo i časno, jeste i povlačenje sa funkcija u sportu. U protivnom, javnost će ih smatrati saučesnicima u zločinu i zahtevi za ukidanje društveno štetnih udruženja će se pojačati. Naposletku, država je na ispitu, jer društvo jedino njoj priznaje monopol na upotrebu sile. Ona mora da kazni one koji ovaj monopol dovode u pitanje ili je neće biti. Ako je neophodno, ona novim klubovima može zameniti stare, nebitno da li pod istim ili različitim imenom, a samo hrabri ljudi neukaljanog ugleda mogli bi da vode klubove u koje ne bi mogli ni priviriti sporta nedostojni.

sociolog, Filozofski fakultet u Beogradu