Jeremija, zvani Džeremaja

Nostalgija je čudna stvar! Uhvati te kada se najmanje nadaš, taman misliš prošlo je ono najteže, a ono te opet uhvati. Hronična bolest! Probudim se svako jutro u tri i petnaest. Posle svakog novog buđenja, nove more, ili novi snovi. Što je još interesantije, ne mogu se sjetiti, šta sam sanjao, a šta sam razmišljao. U svom tom košmaru, na javi se priviđenja, ponekad prikažu! Sanjam poznate likove, nepoznate, pa i one koje postoji mogućnost da ću sresti.

Da bih pobjegao od svakodnevice, svaki dolazeći petak, pokušavam pobjeći sam od sebe! Mission Impossible gunđam sebi u bradu. U komšiluku grčki restoran u koji svraćam često, kontam da dođem sebi. S vjekovnim prijateljima nikad nije dosadno, a bogami i što se temperamenta tiče! Nismo se ni zagrijali, a neko mi spusti ruku na rame.

Okrenem se i imam što vidjeti, Jeremija, moj drug iz djetinjstva! Svijet je mali, konstatovali smo u isti glas! Jeremija, kršni krajišnik, rođen ispod Dinare, u poslednjem ratu izgubio je skoro sve.

Dolaskom u Ameriku, sa ženom i dvoje djece kaže krenuo je iz početka! Zaposlio sam se kao vozač kamiona, truck driver, na duge linije. Razmišljao sam samo kako da prehranim porodicu i da se ne ponovi golgota meni i mojima, kao i svim pozitivnim ljudima na ovoj planeti? Radeći od jutra do mraka, a sa nadom u bolje sutra: pomislio sam, uštedeću nešto pa nazad Krajina!

Posle treće metakse pogled mu se ukoči, lice poprimi neku čudnu grimasu….tajac. Pa šta bješe dalje - pokušah da ga odobrovoljim. Hajde Jeremija, nastavi? Nisam ti ja Jeremija, ja sam po rođenju JEREMIA! Pa šta je razlika? E vidiš, razlika je u „J“ kada me otac upisivao kod matičara, taj isti popio previše i zaboravio „J“. Znaš rođo, pa i nije neko slovo! E, nije i tebi su ukrali ne jednu već dvije kvačice!

Moja je situacija gora, nastavi Jeremia, šta je sad, krvi moja? Sada me u Americi zovu Džeremaja. Jeste da je lakše i na poslu i kod doktora kada me prozivaju, ali ne uživam! Pa dobro, greška je napravljena u prošlom sistemu, ali se ponavlja eto i u ovom uređenju a za utjehu ovi ti nisu dodali na kraju imena „H“. Riješili smo jezičku zavrzlamu, e sad Jeremiaa, da popijemo još koju?

Tako je, Zemo, ali ja još nisam završio.

Nastavi, Jeremija, još nisam pijan, a i drago mi je što smo se sreli.

Vidiš, radeći po dvanaest sati dnevno, dođe svaka misao. Razmišljam o rodnom kraju, o livadama nepokošenim, o neostvarenim ljubavima, jednom riječju o svemu! Na sledećem stopu, prvi sam promašio stao sam da kupim doručak! I ugledao sam nju. Pojavila se niotkuda, nisam se nadao, atomski slijeva....

Priđe li joj?

Ne, ona priđe meni, i ona mene upita Da li se znamo, ili smo se već sreli!? Zaboravih ime svojih ukućana. Kada hoda, kao da bura sa Dinare duva, ali, najbitnije, hoću reći najupečatljivije njene oči. Oči joj su kao Šatorsko jezero!

Pa kakve veze ima jezero, i još Šatorsko, jedno od ledničkih jezera, a nema ih puno u Evropi!

Ima, takva se boja ne zaboravlja!

Pa šta reče Tanja, tvoja zakonita žena?

Tanja je već imala nekog Amera, tako da me razumela!

Da se mi ne bi puno trudili da razumemo jedan drugog: Koliko ti ostade sa njom?

Pet godina brate ostadoh sa njom, ali što ostade i moje srce sa njom!

U tom trenutku dođe i grupa Krajišnika, očito u pripitom stanju. Nakon srdačnih pozdrava, Milutin poče besjediti: Da li Vi znate moji Srbi, da nas diljem svijeta ima preko četiri miliona! Ima, ima - uzviknuše u glas! Jedino Jeremija šuti.

Da li nas ima toliko, Jeremija, malo glasnije priupitah? Ne… nisam siguran, ali to je približno!

Nego, šta ti reče Mary Jane, na rastanku!?

You Are So Good to me, I Cannot Stay With You Anymore, Beacuse You Are So So Good!

Eh...Tvoja Tanja bi ti to rekla mnogo ljepše i sočnije na našem srpskom!