Decembarski ćira

Nema voza na koji Srbi nisu zakasnili. Ovaj mesec nas podseća na sva ta kašnjenja. Podseća nas da koliko sutra kad se probudimo, već smo u novoj godini, a na istom smo mestu. I sam njegov naziv, decembar – deseti, ima još šire značenje: izgleda da kasnimo celu deceniju.

Čim čujemo pisak lokomotive našeg razvoja, mi kupimo prtljag, pa trči. Ali prtljag je težak i pretežak. Nakupilo se vremenom.

Ona bala, da ne kažem balast, pravosuđa savila nam je kičmu ove decenije, i to baš kad smo se uspravili. Vukli smo je bespotrebno po bogazama tranzicije, ne shvatajući koliko nas koči. Koliko naš vagon demokratije ne može da krene dok tu balu ne izbacimo. A onda o-ruk, preko prozora. Uz put se iscepala, pa je ispalo prljavo rublje i letelo svud naokolo. Prilično nespretno smo to uradili, ali možda tako počinje veliko spremanje kuće od prašine i paučine prošle decenije.

Tek u decembru smo bili zapanjeni: otkud ovi navijači!? Mislim, divljaci. A gajili smo ih deceniju. Mi ih gajili, a klubovi mazili i, što je još gore, podmazivali. Kako naš voz stane na koju stanicu, a ono transparenti: „Ubij Šiptara i Hrvata”, „Nož–žica–Srebrenica”... Posteri Mladića i Karadžića... U decembru je, ipak, to jenjavalo, jer je pronađena druga žrtva – novinarka Brankica. Ona nam je upalila svetlo u čekaonici za evropski voz. Uradila je posao i političara, i policije, i sudstva. Umro je Sem Pekinpo, ali je divlja horda još tu, u stočnom vagonu, i sad ovoj curi preti smrću. A pre smrti još nečim.

Na pisak lokomotive za Evropu, usvajamo zakone navrat-nanos, pa onda zapnemo kod budžeta. Neki putnici neće u taj voz, pa moramo da tražimo i namamljujemo slobodne šetače da se malo provozaju sa mašinovođom. Tek da ima kvorum i ne bude mu dosadno.

Toliko kasnimo u svemu, da će naš 31. decembar doći tek 13. januara. Tada ćemo našu uskotračnu lokomotivu prebaciti na široki kolosek – pa pravac Evropa.

Samo oprezno, radnici su na šinama.