Ostavka koja obavezuje

Rasim Ljajić više neće biti na čelu koordinacionog tima zaduženog za potragu za haškim optuženicima, ali će ostati predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Ostavka je, dakle, izraz njegovog priznanja da posao koji mu je poveren nije i završen, ali se u suštini ništa neće promeniti. Ljajić će i dalje ostati jedna od glavnih „adresa” za pitanja vezana za ispunjavanje zahteva Haškog tribunala, a begunci za kojima se traga do daljnjeg ostaju nedostupni.

Korak koji je Ljajić preduzeo zaslužuje pohvalu zbog toga što je ostavka, naročito ako se podnosi dobrovoljno, a ne pod prinudom, zaista redak slučaj u srpskoj političkoj praksi. To što je ostao u Koordinacionom timu i zadržao mesto predsednika Nacionalnog saveta ne može mu se prigovoriti jer, iskreno govoreći, reč je o mestima za koja se niko u Srbiji baš ne otima. Pre bi se moglo reći da je time pokazao kako ne beži od posla nego da samo želi da pokaže da je odgovoran čovek.

Ali cela priča oko ostavke više je povod za ozbiljno razmišljanje o poziciji u kojoj su se našle srpske vlasti nego za pohvalu jednom političaru. Problem je u tome što je država, kako i sam Ljajić kaže, učinila sve što je u njenoj moći da se ispune sve obaveze prema Haškom tribunalu, ali ipak nije uspela da posao završi do kraja.

Ili su, dakle, Ratko Mladić i Goran Hadžić neverovatno vešti, ili državni organi nisu dovoljno vešti. Opciju prema kojoj se vlast, zapravo, i ne trudi dovoljno bilo bi pošteno isključiti, budući da su to učinili i najviši predstavnici Evropske unije, podržavši ukidanje viza za građane Srbije i odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma.

Srbija, dakle, i u narednu godinu definitivno ulazi sa teškim bremenom nezavršene saradnje sa Haškim tribunalom i to treba da bude ozbiljan razlog da se službe zadužene za taj posao zamisle i pokušaju da poprave efikasnost. Jer, čak i ako se dogodi da Srbiji polovinom iduće bude odmrznut Prelazni sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bez hapšenja Mladića i Hadžića, dalji napredak u evropskim integracijama će ostati blokiran.

Osim toga, izvesno je da bi, odmah nakon ispunjavanja svih zahteva tribunala, Serž Bramerc dao pozitivnu ocenu i da bi usledilo odmrzavanje SSP-a. Ne bi se, dakle, čekala sredina iduće godine, kada glavni tužilac podnosi redovan izveštaj, a Srbija bi ka Briselu zakoračila brže i odlučnije.

Neki će, možda, reći da nekoliko meseci gore-dole i nije tako bitno i da je po političku stabilnost u zemlji bolje da SSP bude odmrznut pre ispunjavanja svih zahteva tribunala. Ali takvo pitanje je bespredmetno s obzirom na činjenicu da je Srbija prihvatila nadležnosti tribunala i da ima ne samo zakonsku nego i moralnu obavezu da goni optužene za ratne zločine, ne kalkulišući političkim razlozima.