Zaštitnik beloglavog supa

Na teritoriji Uvačkih jezera u svojevrsnom prirodnom rezervatu danas živi oko 250 beloglavih supova. Ova retka vrsta ptice grabljivice pre dvadesetak godina bila je pred izumiranjem u Srbiji – 1992. godine živelo je devet parova beloglavih supova, dok je danas njihov broj, zahvaljujući Zavodu za zaštitu prirode Srbije i ornitologu Bratislavu Grubaču zaposlenom u toj ustanovi, Biološkom institutu, nevladinim organizacijama iz zemlje i inostranstva i lokalnim samoupravama, njihov broj porastao na više od 90 gnezdećih parova. Beloglavi sup polako ulazi u turističku ponudu Uvca, Mileševke i Trešnjice, sačinjen je projekat kojim je predviđeno posmatranje ovih ptica kao jedan poseban vid atrakcije za domaće i strane turiste.

Ova grabljivica ima važnu ulogu u lancu ishrane, u ekosistemu je jedinstvena i nezamenljiva jer se hrani uginulim životinjama, čime sprečava širenje zaraze i na taj način čini „prirodnu reciklažu”. Redovna dopunska ishrana je bila jedna od glavnih mera zaštite ovih ptica. Prva hranilišta počela su da rade povremeno od 1989. a od 1996. hrana je redovno dopremana po nekoliko puta svakog meseca. Godišnje se u „restoran” beloglavih supova u prirodi u klisuri Uvca iznese više od 50 tona hrane.

Grubač upozorava da ovoj retkoj vrsti ptice grabljivice najviše preti opasnost od ilegalne upotrebe otrova i nekontrolisane primene hemijskih supstanci i preparata koji se koriste u lečenju, a ponekad i u ishrani domaćih životinja kojima se, kada uginu, ova vrsta orlova hrani.

„U poslednjih nekoliko godina zabeleženi su brojni slučajevi ilegalnog trovanja pasa lutalica pri čemu su stradali lešinari, divljač, domaće životinje, a ranije čak i ljudi”, kaže ovaj ornitolog.

Beloglavi sup je impozantne veličine, raspona krila do skoro tri metra. Prosečna težina ptice iznosi između osam i devet kilograma. Gnežđenje se obavlja uglavnom u manjim pećinama na krečnjačkim stenama, gnezde se grupno i najčešće se obrazuju kolonije.

Grubač poznaje gotovo svaki par beloglavih supova, prati njihovo gnežđenje, od polaganja jaja, do podizanja i poletanja mladunaca. Često se penje uz strme nepristupačne stene da bi kontrolisao uspešnost njihovog gnežđenja. To s jedne strane jeste izazov, a s druge može da bude i rizično, i opasno po život.

Pre desetak godina, kako sam priča, umalo da strada od ujeda poskoka u Sićevačkoj klisuri kada je istraživao orlove. Na svu sreću kolege iz Zavoda koji su bili s njim u roku od dva sata su ga prevezli u bolnicu tako da je izbegnuto najgore.

(/Slika2)Grubač je upoznao staništa ugroženih vrsta u svim krajevima bivše Jugoslavije, kao i u Grčkoj, Bugarskoj, Španiji, Francuskoj, Italiji... U Mongoliji je proveo dva meseca istražujući ekologiju stepskog sokola.

„Ponekolikodanasmoobilazilignezdastepskihsokolovaraspoređenihnapovršiniod nekoliko hiljada kvadratnihkilometara. Uslovizaradsubilivišenegoekstremni: naglepromenetemperature, uglavnom hladnoća i jaki vetrovibilisu našistalnipratioci. Spavali smo u jurtama i u šatorima uvrećama, adotuširanjajeznalodaprođeipo 15 dana. Istraživanje stepskog sokola, ptica grabljivica i divljeg sveta u toj velikoj zemlji bio je za mene poseban doživljaj koji želim da pretočim u poseban rad i naučno-dokumentarni film”, zaključuje Grubač.

----------------------------------------------------------

Autor brojnih monografija

Bratislav Grubač je autor monografija „Orao bradan” i „Suri orao”, koautor monografija „Atlas ptica grabljivica Srbije” i „Važna područja za ptice u Srbiji”, kao i autor brojnih naučnih i stručnih studija i radova o istraživanju i zaštiti ptica grabljivica, ptica, slepih miševa na području Srbije, Makedonije i drugih područja. Takođe, autor je i stručni saradnik više dokumentarnih filmova o pticama i zaštićenim područjima („Orao krstaš”, „Suri orao”, „Beloglavi sup u Makedoniji”, „Poslednji let”, „Šar-planina”, „Donje Povardarje”, „Crna reka”…)