Pandemija optimizma

Prvi put, bar u uslužnom pamćenju, doživeli smo individualizovanu globalizaciju: u velikom kockanju sa opštom sudinom, tako reći ceo svet je zaigrao na jednu kartu, zvanu – Barak Obama. Njegovo stupanje na dužnost predsednika SAD izazvalo je dosad neviđenu pandemiju – optimizma: kad se na čelu Bele kuće prvi put našao jedan crnac, mogućna su i manja „naša čuda” – ponadale su se milijarde ljudi, pogotovu oni koji su očuvali višak dobre volje uprkos udarcima zle sudbine.

Već ta lavina opšte nade u bolje dane, kojom je dočekan, bila bi dovoljna da zasluži svetsku titulu ličnosti godine, koju „Politika” sada prvi put proglašava. Jer, šta može jednu ličnost ubedljivije da uzdigne iznad ostalih od činjenice da je, makar i privremeno, postala gotovo opšteprihvatljivi simbol mogućnosti za oplemenjivanje međuljudskih i međunarodnih odnosa, s prevazilaženjem predrasuda, jednostranosti, isključivosti…

Masovno poistovećenje s njim je, međutim, mestimično, poprimalo neželjene karakteristike modernog kulta ličnosti, vere da se pojavio vrli pojedinac koji će savremenike osloboditi dugo usavršavanih mana. Takvo zanošenje je, naravno, brzo splasnulo: za nešto više od jedanaest meseci vladavine, Obama nije stigao da ostvari mnoga svoja obećanja, pokazavši sklonost, ujedno, da ka nagoveštenim promenama ide u saradnji s pojedinim akterima (poput guvernera Centralne banke Bena Bernankija, koga je časopis „Tajm” proglasio za „čoveka godine” zato što je „sprečio da stvari budu još gore”) procesa iz kojih su proistekle tekuće krize.

Poprilično je, takođe, rašireno mišljenje da „nije zaslužio” ili da je bar „prerano dobio” Nobelovu nagradu za mir. Jer, on i dalje vodi dva rata (u Iraku i Avganistanu) i daleko je od izvesnosti da šaljući pojačanja u Avganistan ubrzava, kako sugeriše, put ka tamošnjem miru i slamanju terorističkih uporišta.

Činjenica je, međutim, da je osetno popravio i domaću i međunarodnu političku atmosferu. Poboljšao je imidž Amerike, uz ostalo – tvrdnjama da je ona sada „spremna da čuje čemu drugi teže a ne da im nalaže šta da rade”, tako da lideri velike većine zemalja kažu da su im odnosi s Vašingtonom unapređeni od dolaska Obame na vlast. Njegovo približavanje „drugima” dalo je povoda lokalnim protivnicima da ga osumnjiče kao „popustljivca” i „razbijača tradicionalnih američkih vrednosti”.

U svakom slučaju ova godina nosi pečat – „obamanije”, premijernog fenomena koji je nadmašio ostale sklonosti ka krajnostima, od precenjivanja do potcenjivanja. Nastala je vanrednim sadejstvom niza „magneta”: veštog retoričara i „kul” osobe, finansijskog i ratnog posrtanja, mase željne promena, majstora internetske, medijske i marketinške mobilizacije, pa i shvatanja je Amerika kao glavni globalizator počela da trpi posledice globalizacije i da mora da potraži novo svoje mesto u svetu i sveta u sebi.

Kakav god bio ishod antikriznih pretumbacija i drugih reformi – razočaranja nisu isključena – ostaće zabeleženo da je 2009. došlo do rekordnog, pa i nepreporučljivog, stepena identifikacije individualnih i kolektivnih modernih sudbina s jednim čovekom. Dovoljno da Barak Obama zasluži titulu „ličnosti godine”.