Lideri u novom povoju

Srećna Nova! Sve najbolje! Zdravlja i veselja!

Uz ovakve pokliče i šaputanja, izljubismo se i izgrlismo ovih prazničnih dana. Pažnju su mi, ovoga puta, privukli poljupci i zagrljaji ljudi – na javnim, masovnim skupovima, odavde do njujorškog Tajms skvera – koji se nisu poznavali.

Učinilo mi se da je taj izliv prigodne intimizacije bio dublji nego obično. Doživeo sam ga ne samo kao izraz potrebe za nedostajućom spontanom prisnošću, nego i kao – prkos krizi, koja podstiče na ponašanje u stilu „čovek je čoveku vuk”. Stekao sam utisak da su, zapravo, održane – globalne demonstracije veselosti protiv postojećeg, prilično žalosnog, opšteg stanja.

Naslućuje se, čak, da su takve manifestacije deo novog, rastućeg, pokreta za ostvarivanje prava na dobro raspoloženje. Izraz su bar deset težnji za humaniji, realniji i tolerantniji poredak vrednosti: 1. da se planeta poštedi pustošenja, 2. da bude više pravednosti u nacionalnom i internacionalnom ustrojstvu, 3. da se ostvari glokalizacija, sadejstvo globalizacije i lokalizacije, 4. da se efikasno suzbija korupcija, 5. da partijnost ne prevladava nad profesionalizmom, 6. da se osigura dostupnost najvišeg nivoa zdravstva i obrazovanja širokim slojevima, 7. da otpuštanja radnika ne budu propraćena astronomskim nagrađivanjem šefova koji su kompanije doveli do posrnuća, 8. da se profitnim interesima ne krše osnovna ljudska prava, među kojima i sloboda štampe, 9. da se zarad većeg stepena bezbednosti ne skrnave građanske slobode, 10. da budu u potpunosti uvažene manjine (od imigrantskih do seksualnih).

To je puki idealizam – kažu tradicionalisti, ocenjujući težnje ka pomenutim poželjnostima kao zamajavanje nerealnostima. Ali, dosad vladajući njihov realizam, pokazao se dobrim delom kao iluzionizam koji je stvorio najveću krizu – ukupnih, ne samo finansijskih, odnosa posle Drugog svetskog rata.

Lideri drugačijeg, kompletnijeg, pristupa – tek su u povoju. „Neophodne su saosećajne ličnosti koje bi nam pomogle da živimo humanije” – poručuje španska novinarka i spisateljica Margarita Rivijer. U „El paisu” dodaje: „Čemu bogatstvo ako ono ne omogućava da svima bude bolje”, pa da se, na primer, nađe i „formula da se živi (solidno) bez rada ako već nema radnih mesta za sve”. Nije valjda, nastavlja, budućnost većine u modelu „nezaposlenost i gledanje televizije”.

Za novi profil prioritetnih kadrova zalaže se i nova šefica diplomatije Evropske unije Ketrin Ešton. „Potrebni su nam ljudi koji mogu ne samo da govore nego i da slušaju druge, pa i da iza scene deluju kao i na njoj… tako da se stvori mreža najtalentovanijh, iz svih članica EU, koji će raditi u zajedničkom interesu”– najavila je u londonskom „Tajmsu”.

Kakva je, međutim, kvalifikovanost potrebna za izazove povećane delikatnosti? Sada se previše oslanjamo na formalno, a premalo na emotivno obrazovanje – upozorava „Njujork tajmsov” uvodničar Dejvid Bruks. Kaže da je emotivno obrazovanje mahom stekao slušajući (socijalno akcentirane) pesme Brusa Springstina i da je ono „mnogo važnije za postizanje dugoročne sreće i većeg kvaliteta života”.

Ali – šta je sreća? Milioni znalaca i amatera su uzalud pokušali da nađu jedinstven odgovor na to pitanje. Među njima je bila Kerol Grejam, profesorka sa Univerziteta Merilend, koja već deset godina odgoneta tu zagonetku. Da bi u „Vašington postu” saopštila kako su njena istraživanja pokazala, uz ostalo, da se „sreća ne može kupiti”, da ljudi „bolje podnose neprijatnu izvesnost nego ekonomske i zdravstvene neizvesnosti”… kao i da „inače vrlo korisna prilagodljivost može da dovede do kolektivnog tolerisanja uslova koji su neprihvatljivi po standardima većine ljudi”.

Nema saglasnosti ni oko toga šta je bolje – „kad sve prođe”. Hroničari citiraju, tako, junaka iz filma „Treći čovek” koji kaže: „U Italiji su, za 30 godina Bordžija, prošli kroz ratove, ubistva i krvoprolića, ali su proizveli Mikelanđela, Da Vinčija i Renesansu, dok su u Švajcarskoj živeli u bratskoj ljubavi, u 500 godina demokratije i mira, da bi proizveli samo satove sa oglašavanjem ptice kukavice”. Ironija je, naravno, preterana, a poruka nepreporučljiva, pogotovu za sadašnja vremena, opterećena viškom ratova, uz pomanjkanje renesansnih duhova.

Ali, pojavljuje se „novi tip političkih aktera i solidarnosti u Latinskoj Americi, ekološkom pokretu i u siromašnim predgrađima naših velikih gradova”– zapaža iz Britanije tamošnji profesor prava Kostas Duzinas. I prognozira – „korenite promene” širom sveta, tako da „sloboda ne cveta bez jednakosti, niti da jednakost postoji bez slobode”.

Preterano? Lideri u „novom povoju”, koji se – i na dočecima Nove godine – uvežbavaju za obnovu navedenih veza i dobrog raspoloženja, ne misle da teže nedostižnom. Smatraju da je njihov cilj perspektivniji od onog koji su ostvarili drugi – rastavljanjem slobode i jednakosti (u mogućnostima), uz rast neraspoloženja…