Čekao 64 godine na ukidanje smrtne kazne

Sokolići – Kad mu je predsednik Divizijskog vojnog suda u Kraljevu, 29. januara 1946. godine, saopštio da će biti izveden pred streljački vod, Đorđe Žunjić imao je 21 godinu i jedan dan.

– Bila je noć kad su nam sudili, negde kod mosta preko Ibra. Sve je trajalo najduže pola sata i onda je predsednik Vujadin Ćetković, tu pred nama, progovorio dve-tri sa članovima veća, pa saopštio odluku. Od dvanaest ljudi u grupi, nas dvojica osuđeni smo na smrt streljanjem – priča Žunjić za „Politiku”.

Nedelo koje mu je stavljeno na teret u presudi je opisano samo jednom rečenicom: „Kriv je što je bio aktivni član naoružanih četničkih bandi koje su pljačkale, ubijale i terorisale mirni narod na teritoriji okruga Čačanskog.” Na dnu dokumenta stoji: „Obrazloženje se ne dostavlja kao nepotrebno.”

Bivši dobrovoljac Drugog ravnogorskog korpusa živeo je sa smrtnom presudom 64 godine, i 31. decembra prošle na kapiji dočekao rešenje da je ukinuta. Starac i njegov sin Dragan (46) izneli su bocu rakije na sto i ponudili namernike, koliko da obeleže događaj, ali bez naročitog uzbuđenja.

Žunjić se, veli, nije mnogo potresao ni kad mu je rečeno da je životu kraj.

– Ćutao sam, šta tu ima da se priča. Zato sam i zapamtio svaki detalj. Sudija nas je pitao da li smo zadovoljni izrečenom presudom ali se, osetivši šta je kazao, odmah ispravio. Reče: „Znam da vas dvojica niste, mislim na ove koji su dobili vremenske?”

Kako je Žunjić proveo tu noć?

– Vratili su nas u zatvor i spavao sam samo na preskok. Drugi osuđenik na smrt plakao je čitave noći. Imao je ženu i decu, a ja sam bio momak. U takvom času, to je ogromna razlika.

Žunjić opisuje da mu je, na svoj način, pomogao i komandir ravnogorske čete, Velibor Koljajić iz Brđana:

– On me je savetovao da se predam novim vlastima. Kaže: „Možda će da ti oproste život. A ako se ne predaš, gotov si, sigurno.” Zato sam nekako bio pomiren sa sudbinom, ma kakva da me snađe. Deset dana kasnije odveli su me u sud i dali da potpišem molbu za pomilovanje. Sekretar Suda bila je Milka Jovanović iz Mrčajevaca i napisala je bolje nego što bih ja.

Sledeći, takođe presudan dan u njegovom životu, bila je Lazareva subota, 5. april iste godine.

– U zatvoru sam čekao da dođe straža i povede me, a znao sam da mogu samo na dve strane. Ili pred zid, ili u sud. Jedan mali, nejaki stražar, naoružan samo pištoljem, poveo me te subote ka Sudu i kao da me je sunce ogrejalo. Tu su mi rekli da sam pomilovan i robijaću 20 godina. Mislim u sebi: dve ili dvadeset svejedno, samo neka je glava ostala.

Žunjić se u četnike javio 1942. godine kao sedamnaestogodišnjak, ali se pred oslobođenje vratio kući u Sokoliće, gde je mobilisan u narodnu miliciju. Ali, posle tri meseca pobegao je u šumu i ponovo, sada već 1945. godine, otišao u četnike. Četrdeset pete u četnike? To je bio skoro siguran način da se prekrati životna karijera, ali je Đorđe svoju nekako ipak nastavio.

Doduše, najpre u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je sproveden posle odluke Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ o pomilovanju. Odatle je premešten u Zabelu, pa na gradnju cementare u Popovac, naposletku u KP dom u Kruševcu gde je bio slobodnjak. U međuvremenu, oktobra 1952. godine, dobio je još jedno pomilovanje (sa 20 na 15 godina robije sa prinudnim radom) i bila je već 1958. godina kad je i on dočekao slobodu. Držao se svog zatvorskog zanata (armirač) i čak dobio lovačku pušku, ali su mu je brzo uzeli. Na Badnje veče pucalo je celo selo, a patrola je na Božić došla samo pred njegovu kuću.

Žunjić je rehabilitovan na kraju prošle godine rešenjem Okružnog suda u Čačku, i poništene su presuda Vojnog suda o smrtnoj kazni i skupštinske odluke o pomilovanjima. Veće (Radoslav Petrović, predsednik, Mileta Maslarević, Milan Ćurčić) je utvrdilo da je Žunjić stupio u četnike s namerom da se bori protiv okupatora i da nikoga nije ubio niti maltretirao već da je, kao vojnik, izvršavao naređenja pretpostavljenih.

„Na smrtnu kaznu osuđen je isključivo iz političkih i ideoloških razloga, samo zato što je bio pripadnik četničkog pokreta, s obzirom na to da nijedno krivično ni drugo kažnjivo delo nije učinio” – navedeno je u rešenju.

Đorđe Žunjić odlučio je da preko punomoćnika, advokata iz Čačka Slavice Krupež, pokrene parnicu sa državom Srbijom, zahtevajući naknadu štete na ime povrede ugleda i časti.

G. Otašević