Tužba i kontratužba

Sukob u Hrvatskoj bio je prljav rat pun monstruoznih zločina, a nijedna strana, objektivno gledano, nema razloga da bude ponosna na sve što se tokom njega događalo. Otuda ni hrvatska tužba za genocid ni srpska kontratužba nisu odluke koje će zlatnim slovima biti upisivane u istoriju jedne ili druge nacije. Naprotiv, one pokazuju da još ne postoji puna spremnost obe strane da se prošlost, sadašnjost i budućnost sagledaju u realnim okvirima.

Ako u svemu što se događa povodom tužbe i kontratužbe ima ičega pozitivnog to je svakako pristojnost i iznenađujuća uglađenost sa kojom se dve strane odnose jedna prema drugoj. Ni Beograd ni Zagreb nisu, naime, propustili da stave do znanja da ne misle da proces pred Međunarodnim sudom pravde treba da naruši odnose u regionu.

Izostale su, bar u vodećim medijima, ratoborne huškačke izjave radikalno orijentisanih političkih lidera, a nijedna strana nije se opredelila da vodi oštru kampanju sa ciljem da mobiliše javno mnjenje i da proces predstavi kao nacionalno „biti ili ne biti”. Sve je nekako „na note”, uz međusobno uvažavanje i nastojanje da se ne pređe granica koja bi značila ozbiljno narušavanje međusobnih odnosa. Bilo bi dobro da tako i ostane.

Motivi koji teraju Zagreb i Beograd na diplomatsku pristojnost su jasni – i Srbija i Hrvatska žele u Evropsku uniju, i jedna i druga zemlja su svesne da zaoštravanje odnosa nikako ne doprinosi tom zajedničkom cilju. Postavlja se, međutim, pitanje zašto se, uprkos svemu, i dalje insistira na tužbama kada je realno pretpostaviti da su obe strane svesne da bi za njihovu evropsku budućnost bilo najuputnije da problem reše što pre, i to dogovorom, kao dobri susedi.

Deo odgovora svakako treba tražiti u potrebi političkih elita da pred domaćom javnošću pokažu odlučnost. Hrvatska rat o kome je reč tretira kao rat za odbranu suvereniteta i odbranu od „srpske agresije”, a Srbija kao građanski rat u Hrvatskoj u kome su se tamošnji Srbi branili od agresije hrvatskih snaga. Dogovorno rešenje podrazumevalo bi obostrano popuštanje za koje, izgleda, još nisu u potpunosti sazreli politički uslovi.

Optimističko objašnjenje cele situacije moglo bi da bude da i jedna i druga strana, zapravo, nameravaju da se na kraju dogovore, samo što ne znaju kako to da izvedu na najbezbolniji način. Jer zašto bi inače uporno ostajale uzdržane i otvorene za dalju saradnju? Bilo bi lepo kada bi se ispostavilo da čekaju neki snažniji podsticaj iz Brisela ili Vašingtona pa da se, kao nevaljali đaci koji su se potukli u školskom dvorištu, rukuju po zahtevu „direktora”.

Ali svakako najveći razlog za optimizam je upravo činjenica da ovako teške međusobne optužbe nisu povod da se odmah posegne za svim raspoloživim sredstvima u međusobnom obračunu. Kome se ne čini tako neka se samo priseti kako je bilo početkom devedesetih. A onaj ko je rođen tokom devedesetih neka pita starije.