Samo rukovanje za slikanje

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 4.  januara – Još neoporavljena od šoka koji je doneo božićni bliski susret sa novom terorističkom dramom, Amerika je poslednjih dana svu svoju pažnju okrenula dosad retko pominjanoj bliskoistočnoj zemlji, Jemenu. Razlog je činjenica da je 23-godišnji Nigerijac specijalnim eksplozivom, koji srećom nije uspeo da do kraja aktivira, opremljen i za samoubilačku misiju indoktriniran baš u toj zabitoj i siromašnoj zemlji Arabijskog poluostrva, u kojoj su zbog terorističkih pretnji juče zatvorene i glavne zapadne ambasade.

U fokusu i u vrhu prioriteta je, dakle, rat sa Al Kaidom, dok je ključno pitanje Bliskog istoka – trajni izraelsko-palestinski mir ovoga momenta nekako u drugom planu. To, međutim, ne znači da se na tome ništa ne radi. Obama je, uostalom, to proglasio jednim od svojih važnih ciljeva. Ali, kao i u nekim drugim oblastima, i u ovoj su proklamovani ciljevi u neskladu sa neprijatnim realnostima.

Otuda, ovde zasad nema pomena o onome što je ustalasalo region: vesti da SAD navodno imaju pripremljen plan trajnog mira, koji podrazumeva garancije Izraela za uspostavljanje samostalne palestinske države u roku od dve godine. Ako takav plan zaista postoji, i ako je tačno ono što su objavile novine u Egiptu i Izraelu, onda bi to moglo da znači samo jedno: da se pušta probni balon pre nego što se pristupi zvaničnim pripremama za lansiranje novog mirovnog šatla.

U ovdašnjim medijskim bilansima minule godine, Obamin učinak na Bliskom istoku je inače u kategoriji – potpunih neuspeha. Namere su bile dobre – već drugog dana po useljenju u Belu kuću novi predsednik je za svog specijalnog bliskoistočnog izaslanika imenovao penzionisanog senatora Džordža Mišela. Za razliku od svojih prethodnika, Klintona i Buša, koji su izraelsko-palestinski čvor pokušali da razmrse tek na kraju svojih mandata, Obama je to učinio na samom početku. Ali jednogodišnji učinak je – da je sve isto kao što je bilo i pre: mir je i dalje samo mogućnost i daleka budućnost.

Olakšavajuća okolnost je možda to što je istorijsko pomirenje Obama pokušao da isposluje u verovatno najgorem trenutku, u okolnostima kada je Izrael tek raščišćavao teren posle svoje žestoke ofanzive protiv Hamasa u pojasu Gaze (koja mu je donela i optužbe za ratne zločine), a malo potom izraelski birači su na vlast doveli desničarsku koaliciju, čije se partije protive davanju države Palestincima, dok se istovremeno zalažu za nastavljanje izraelske kolonizacije palestinskih teritorija osvojenih u ratu 1967. Na drugoj strani, rascep među samim Palestincima je produbljen.

Sve što je u takvom okruženju Obama uspeo da isposluje bilo je samo simbolično rukovanje za slikanje između Abasa i Netanijahua, jesenas na pozornici Generalne skupštine UN. Njegovo insistiranje da se teren za suštinske razgovore pripremi time što će Izrael obustaviti ekspanziju svojih naselja naišlo je na glatko odbijanje.

Američka pozicija ostaje da je rešenje u dve države, izraelskoj i posebnoj, palestinskoj. Da li će se ove godine ka tom cilju krenuti nekim drugim putem – i da li je, kao što iznose mediji u Egiptu i Izraelu – to putovanje eventualno već započelo, ostaje da se vidi.