Kad Lane lane

Bila je Nova godina, ali kao da nije ni bila. Nešto joj je nedostajalo, iako je na TV stanicama bilo i igara i pesama, filmova, serija, novih i starih, podignutih čaša i kucanja u ponoć... Ali osećalo se da naše televizije godinama ponavljaju dobro poznat šablon: kad nema hleba ima igara, ili još bolje ima kolača. Nije baš uputno njih pominjati, jer su jednoj kraljici došli glave, a takozvani plebs nije ni pre više od dva veka, kad su mu ponuđeni kolači umesto hleba iz kraljevskih usta, bio glup, a sad još manje. Naučio je da ćuti i čeka svoj istorijski trenutak. Postao je oštrouman, i naučio mudro da ćuti.

Zli jezici kažu da narod imitira Milana – Laneta Gutovića, koji je ne ćutanju izgradio vrhunsku glumačku karijeru, ne zato što je „ćutanje zlato” već zbog toga što je Lane od početka znao još od zabranjenih „Tikava” Dragoslava Mihailovića da će jednog dana morati da zaćuti. Nekoliko godina nije ga nigde bilo (zli jezici kažu: družio se na salašu s ovcama i kozama, a onda shvatio koliko je ćutanje zlato). Ume Lane i te kako da priča, što upravo pokazuje repriziranje serije „Bela lađa”, ali vrhunce dostiže kad samo podigne obrve i pogleda onim svojim očima. E, tih očiju nije bilo za Novu godinu, jer urednici šablonski misle da plebs najviše voli srceparatelne serije, vojvođansko blato ili šumadijski dert. Ne znaju da taj plebs gleda televiziju zbog Laneta Gutovića, bez obzira na to što se reprizira.

I tako, dok sam beznadežno prevrtala novine, bila malo budna, malo dremkala, očekujući poznati glas, zaključila sam i bez naočara da su se naše televizije za Novu godinu sve „zašećerile” kao licidersko srce. Od gladi zamalo da ga iz protesta pojedem i tako se oslobodim domaćih „kičerica”, sve očekujući da će bar neki urednik biti na radnom mestu i imati toliko hrabrosti, da ne kažem nešto drugo, da na svoju ruku ubaci novu epizodu „Bele lađe”. Ne, ništa ne pomaže tvrdim balkanskim glavama da, makar, po cenu ukora, puste desetak minuta iz „Bele lađe” ili još manje, ali onaj trenutak kad Milan – Lane Gutović maestralno diže obrve, ne govori ništa, šepuri se kao paun i iznenada vikne: „Rođo”, ili „Ćirko!” Kakva bi to bila Nova godina! Eto, ja bih se, a sigurno i mnogi drugi, ne iz sentimentalnosti, setili njegove uloge u Fejdoovoj „Bubi u uhu”, onog trenutka kad izađe na scenu i ćutanjem govori. Onaj ko ne zna da je to vrhunac glume – govoriti ćutanjem – treba odmah da pakuje kofere iz zemlje „Bestragije”. Potom bi „nemi film” bio nastavljen ulogom u „Lariju Tompsonu” Dušana Kovačevića, koji je punio Zvezdara teatar samo zbog Laneta. Zapravo, u „tragediji jedne mladosti” Lane i ne glumi; on se na pozornici pojavi iznebuha ispred zavese – gleda on nas, gledamo mi njega, dok on govori ćutanjem. Gledaoci samo što ne propadnu od smeha kroz fotelje na pod! Dok njegov obred inicijacije u plemeniti smeh traje, publika glasno viče, aplaudira, dobacuje... Ama on ništa. Ćuti kao „zaliven”, govori izrazom lica i nekim unutarnjim pokretom kako nam je život jadan ili malo manje jadan... Prava kolektivna terapija. Ali, treba shvatiti, a pre svega znati, da je velika gluma upravo u što manje izgovorenih reči, a u što većem učinku. Eh, dragi TV urednici, kad ćete već jednom shvatiti da plebs jeste gladan i gnevan na izneverena očekivanja tzv. demokratske vlasti, ali da sve te jade zaboravi kad vidi one čuvene Lanetove obrve, mimiku lica i lažne firerovske brčiće. I tako, moj rođo, ostadosmo i za Novu godinu „kratkih rukava”, ali s mnogo obećanja. Dok se nešto ne promeni, vežbajte se u ćutanju, koje kaže i ono što nijedan glup ili pametan govor ne može da kaže. Do sledećeg viđenja, kako bi rekao voditelj „Kabarea” Bobija Fosa.