Traješ, ako znaš šta hoćeš...

Teško je naći sastav koji na ovim prostorima ima duži staž od „Ju grupe”. Jedan od rokenrol simbola Srbije, ali i bivše Jugoslavije,svira i snima još od 1970. godine (ne računajući pauzu od1981. do 1987). Nedavno se u prodaji pojavilo izdanje „The Ultimate Collection”, sastavljeno od 35 najvećih hitova ove grupe, u izdanju „Jugotona”. U godini u kojoj slave četiri decenije postojanja, suosnivači i jedini stalni članovi grupe, braća Dragi i Žika Jelić, u razgovoru za „Politiku” objašnjavaju ali i demistifikuju recept dugog trajanja na sceni.

– Nećemo reći ništa novo ako napomenemo da je na prvom mestu potrebna bezrezervna ljubav prema poslu kojim se baviš, bio taj posao muzika, bio nešto sasvim deseto. Kao drugo, treba imati volje i upornosti. I poslednja stvar, ali ništa manje bitna, treba znati šta hoćeš i način kako to da realizuješ. Ako ne znaš šta konkretno želiš, ne možeš ni da traješ, naročito ne u rokenrolu.

„Ju grupa” je praktično na početku svoje karijere bila u prilici da izgradi vrlo uspešnu karijeru na zapadu, i da rame uz rame stane uz tadašnje megazvezde svetskog roka i hard-roka. Podatak da su posle samo par odsviranih pesama tokom njihovog nastupa u čuvenom „Marki” klubu u Londonu dobili ponudu da odu na turneju sa „Alman braders bendom” (koji je u to vreme bio jedan od najvećih svetskih bluz rok-atrakcija) govori sam za sebe. Ipak, rok veterani ostali su verni domaćoj sceni. U današnje vreme, brojni talentovani i uspešni bendovi i pored najbolje želje teško uspevaju da odškrinu vrata zapadnog tržišta. Dragi i Žika smatraju da razloge za ovu pojavu treba tražiti u nedostatku autentičnosti.

– Ne želim da me neko pogrešno shvati i pomisli da danas nema kvalitetnih bendova. Štaviše, brojni sastavi opako sviraju, ali ne radi se o tome. Danas ne postoji neko ko zvuči autentično. To i nije tako čudno, jer je toliko uticaja, mediji i Internet su prosto eksplodirali i teško je „izmisliti toplu vodu”. U periodu kada smo mi počinjali, zvučali smo potpuno originalno za zapadno tržište. Neki to zovu balkanski rok, jugoslovenski rok... Nebitno kako se zove, bilo je prepoznatljivo. Imali smo šta da ponudimo zapadu i tu je bila naša najveća prednost. Danas je teško izboriti se za to – kaže Žika.

Poput „Ju grupe”, slične etnouticaje u svojoj muzici, naravno svaki na svoj način, imali su i drugi veliki bendovi sedamdesetih i osamdesetih, kao što su „Leb i sol”, „Smak” i „Bijelo dugme”. I Dragi i Žika saglasni su da je ova pojava bila sasvim logična, jer uprkos jakoj rok bazi, ovo su ipak prostori gde se znatno više slušala narodna muzika.

– Uprkos svemu, treba misliti svojom glavom. I mi smo kao klinci bili okruženi narodnom muzikom, ali nas je interesovalo šta se svira u Evropi i Americi. Noću, kada bi roditelji spavali, slušali smo Radio Luksemburg. To može da bude velika prednost, ako narodne motive možete da uklopite sa modernim zvukom. Naravno, to ne smete da zloupotrebite i od toga pravite šund.

Da rokenrol nije samo muzika već i stav i pogled na svet Dragi i Žika dokazuju na svojim primerima.

– Posle ovoliko godina, čovek krene da sumira stvari, pa i ceo svoj život. Kada se osvrnemo na ono šta smo uradili, bez lažne skromnosti, osećamo se prijatno. Ali taj osećaj prvenstveno dolazi ako si zadovoljan samim sobom i koračaš hrabro kroz život. Za nas ne postoje dosadni ili nevažni trenuci, svaki dan je novi izazov. Ispunjava nas svaka sitnica. Svaka priča naših prijatelja puni baterije, baš kao i život na reci, pecanje, šetanje dunavskim kejom...

Ispostavilo se da se pauza u radu „Ju grupe” (1981–1987) pokazala kao dobra za bend. Brojne kolege, među kojima je bio i Goran Bregović (tada u „Bijelom dugmetu”), uspele su da nagovore braću Jelić da se vrate u studio. I to u velikom stilu, jer je povratnički album „Od zlata jabuka” zabeležio izuzetan uspeh na prostorima bivše Jugoslavije.

– U našoj zemlji, kao i u svetu, prvom polovinom osamdesetih godina dominirao je novi talas. Bespotrebno je navoditi sve legendarne bendove nastale u tom periodu. Pored raznih okolnosti, primarno je bilo naše osećanje da ne treba da po svaku cenu dosađujemo publici. U tom periodu ona je bila gladna nekog malo drugačijeg zvuka. Treba biti uporan, ali ne treba biti sebičan. Pauza koju smo napravili doprinela je da sazrimo, i kao muzičari, i kao ljudi.

Nezaobilazno pitanje bilo je i to jesu li se braća Jelić posle četiri decenije umorila od svirki i kako planiraju da proslave jubilej?

– Zaista, da ovo ne radimo svim srcem, odavno bismo se umorili od roka. Ovako dok imamo snage sviraćemo, pa makar i za svoju dušu. U ovom poslu se ne upisuje staž, nema uslova za penziju, nema ni penzije u klasičnom smislu te reči. Mi dosta sviramo i vežbamo, sa te strane ne zaostajemo mnogo za „zlatnim” godinama, tokom sedamdesetih ili osamdesetih. Za Novu godinu svirali smo u Kragujevcu. Cela godina biće „slavljenička”, obećavamo dobre svirke, a krajem godine, tačnije 29. novembra, planiramo da proslavimo 40. rođendan. Ne dajte da vas zavaraju naše sede kose. Četrdeset godina, pa mi i nismo tako matori, kroz smeh zaključuju Dragi i Žika.