Ratovanja naših predaka

U nedavno prikazanom, veoma zanimljivom dokumentarcu „Partizanski film” (scenaristi Stanko Jovanović i Petar Popović, reditelj Igor Stoimenov), o tom specifično jugoslovenskom kinematografskom žanru govorili su, uz ondašnje, i sadašnji filmski radnici. Iako su listom istakli svoj nekadašnji mladalački apriorni otpor prema „ideološkoj dimenziji” dela poput „Neretve”, „Sutjeske” i ostalih naslova iz celuloidne epopeje o borbi protiv fašizma i domaćih izdajnika u Drugom svetskom ratu, s današnjom zrelošću i iskustvom osvrnuli su se i na neka valjana svojstva ovih dela, na neke njihove izuzetne sineastičke vrednosti.

Slično bi se mogli raščlanjivati i aktuelni srpski filmovi koji se takođe bave tim istim ili prethodnim, Velikim ratom, svejedno. U njima se neka vizuelna rešenja, estetika kadra, uobličenje pojedinih scena, citati ili omaži filmskoj klasici... mogu pohvaliti odmah. Ali odmah može biti i rezerve prema „ideologiji”, i „poruci” koju šalje celina, prema saznanjima koje nudi i o doživljaju prošlosti kakav kod gledaoca izaziva na ekran izneta umetnička istina.

Povod je pružila Radio-televizija Srbije odlukom da, bez čekanja na kraj „bioskopske eksploatacije”, u ove praznične dane prikaže film „Sveti Georgije ubiva aždahu” scenariste Dušana Kovačevića i reditelja Srđana Dragojevića. Tako je najšira javnost dobila priliku da vidi „najskuplji srpski film”, uz to i srpskog kandidata za „Oskara”.

To veliko gledalište, neuporedivo masovnije od svake, pa i rekordne bioskopske publike, može sada da razmišlja, procenjuje i sudi. Neće, kao nekad, biti političkih reakcija partijskih i boračkih organizacija zbog „skrnavljenja revolucionarnih svetinja”, ali može biti osećanja povređenosti među ljudima koji poštuju žrtve naših predaka. I neće se, svakako, dovoditi u pitanje načelna antiratna ideja ovog filma, koja sama po sebi i nije sporna, ali može način demitologizacije nacionalne istorije kojim je ona uprošćena, pa i bizarno banalizovana.

Kad nema nijedne naznake o uzrocima, priča o posledicama srpskih ratovanja s početka dvadesetog veka gubi na slojevitosti i uverljivosti. Time se znatno olakšava put autorskoj težnji da dokaže uzaludnost ratnog poduhvata, ali gledaocu otežava da zaista tragičnim doživi sve što se u takvom poduhvatu gubi. Kad u vojsci nema pravih junaka a komandantovo junačenje liči na mahnitost, ne može se očekivati dovoljno saosećanja za njihove pogibije. Kad je mnogo aktera sitničavih, ljubomornih, svadljivih, a nema heroja i podvižnika – nema ni potrebne empatije za opšte stradanje. Kad su ratni vojni invalidi do krajnosti karikirani kao gomila kljastih, prljavih, pripitih, zlobnih, njihova sudbina mnogo manje dira od nesreće onog prosjaka iz pera Laze Lazarevića čiju ratnu ranu – odsečenu nogu narod nikako da pozlati.

Ni poetizovanje s nekoliko metaforičnih situacija i jednim čednim dečjim likom ne prosvetljuje značajnije ovu tmastu filmsku sliku naroda primitivnog i nerazumnog, uvek sklonog ratovanju do izginuća i samouništenja, muškaraca koji srljaju u smrt, njihovih nevernih žena...

Kritičko preispitivanje sopstvene istorije nesumnjivo je potrebno. No bavljenje velikim temama zahteva i veliku stvaralačku odgovornost. A kad sami sebe samo ovako i ovakvima prikazujemo, kako li će nas gledati, i hoće li nas uopšte razumeti, drugi?