Tako nešto nije trebalo da se desi

Za „Politiku” iz Madrida

Ovih dana u madridskim knjižarama osvanuo je novi roman Noć o vremenima, (La noche de los tiempos) Antonija Munjosa Moline, savremenog španskog pisca, koji je već sa trideset i nešto godina osvojio sve važne nacionalne književne nagrade, postao najmlađi član Španske kraljevske akademije, a srpskoj čitalačkoj publici odavno je poznat po romanima „Beltenebros”, „Zima u Lisabonu”, „Fatalne strasti u Buenos Ajresu” i „ U Blankinom odsustvu” u prevodu Nadežde Đermanović.

Reč je o pozamašnom romanu koji pripoveda o španskoj Republici, građanskom ratu i egzilu i svim onim traumama koje još uvek odzvanjaju u svesti Španaca.

Zašto je taj san o Republici bio sasečen u korenu? Zašto je zdrav razum postao jedna od najvažnijih utopija? Ko je kriv što su obrazovanje, demokratija, napredak otišli sporednim kolosekom, te je taj voz znanja, civilizacijskih vrednosti i progresa stigao dosta kasno? Zašto su neki otišli, a drugi ostali? Kako se danas Španci suočavaju sa tim porazom? Šta su u stanju da priznaju? Da li je to još uvek poraz?

Ova pitanja postavlja Molina, koji je deo svog romana započeo da piše u Njujorku, u svom omiljenom kafeu The Hungary Pastry Shop. Te dileme je otelotvorio kroz lik svog junaka, arhitekte Ignasija Abela, koji po izbijanju rata, preko Londona odlazi u izbeglištvo, u Ameriku, u potragu za svojom izgubljenom ljubavi, Džudit Biejli.

Međutim u romanu, koji obuhvata tematiku španskog građanskog rata, pojavljuju se podjednako i istorijske, i ujedno političke ličnosti onog vremena, poput Huana Negrina i Marijana Asanje; pisci i aktivisti kao što su Hose Bergamin, slikar Hose Moreno Vilja, Senobija Kamprubi – žena španskog pesnika Huana Ramona Himenesa, Rafael Alberti.

Na opomenu španske kritike da su neki od „pesnika nacije” poput Albertija ili Bergamina prikazani u nepovoljnom svetlu, Molina je odgovorio da je koristio direktna njihova svedočenja i govore koje su sami u to vreme potpisivali, a i da neke istine, naročito institucionalizovane, treba revidirati, ma koliko bolne bile. I pride dodao, da „nije isto jedan Migel Ernandes, i jedan Alberti”, s obzirom na to da je prvi, odmah nakon izbijanja rata, završio u zatvoru, i ubrzo bio streljan, a napisao je neke od najpotresnijih i najintimnijih stihova ne samo španske, već i svetske poezije, poput čuvenih posvećenih još nerođenom sinu za koga saznaje pre nego što će ga falangisti odvesti na gubilište.

Molina za španski „Pais” ističe da je pokušao da novim romanom ukaže da je „laž da smo trebali da progutamo kraj kakav smo imali. Tako nešto nikad nije ni trebalo da se desi”.

Neposrednu inspiraciju za lik Ignasija Abela, Molina je našao u ličnosti Artura Barea – španskog pisca i novinara, koji je bio na republikanskoj strani, i koji je napustio zemlju i nastanio se u Londonu, odakle je sve vreme, kroz svoje priče i kolumne, podržavao crvene. Brižljivo gradeći lik Ignasija, Molina je uspešno rekonstruisao svo okruženje iz te 1938. godine kako u Španiji, tako kasnije u Londonu i u Americi. Kako je, recimo, američka štampa tog vremena izveštavala o španskom građanskom ratu? Kako je izgledala poštanska marka? Koje vrste razglednica su postojale? – jer, kako kaže, taj svakodnevni život je prvo što nestane, što izvitoperi iz sećanja, a upravo je to najteže opisati kad želiš da oživiš epohu.

Ignasio Abel, arhitekta po zanimanju, učestvuje u izgradnji Univerzitetskog naselja u Madridu, i samim tim Molina mu udahnjuje jednu ideju progresivne Španije, koja se zasnivala na liberalnoj ideji o Institutu za slobodno obrazovanje (odvojenom od religije kako je do tada bilo školstvo u Španiji), a koje su, istorijski gledano, podržavali i osnovali veliki španski intelektualci i pisci poput Ramon i Kahala (španskog Nobelovca iz biologije), Negrina, Antonija Maćada, Ortege i Gaseta, Fransiska Ajale. Ignasio Abel pripada tom svetu, toj društveno modernoj Španiji.

Molina kaže da je, na neki način, pokušao da se obračuna sa 70 godina starom polemikom šta se zapravo desilo te 1938. godine. Skromno poručuje da iako u novijoj španskoj istoriji ne postoji saglasnost oko tih događaja, Španija ima i te kako dobre istoričare, arhive i muzeje, samo ih treba podrobno konsultovati. I dodaje da sada, sa mesta direktora Instituta „Servantes” u Njujorku, američkim kako reakcionarima tako i progresivcima, iznova objašnjava da španski građanski rat nije casoperse, specifičan kao korida bikova (stari stereotip), već da je njime samo počela velika evropska kriza, koja se produbila u Drugi svetski rat.