Čitava Rusija je postala zajednički stan

Od našeg dopisnikaiz Moskve

Tri starice gaje nemu devojčicu, ćerku susetke iz lenjingradskog zajedničkog stana, fabričke radnice koja je umrla od raka. Tajno je krste, ne dozvoljavaju da ide u obdanište kako je tamo ne bi „zarazili” sovjetskom ideologijom, uče je da govori francuski, pričaju joj bajke, ali i istine o blokadi Lenjingrada, i na nju prenose sve tada već zaboravljene predrevolucionarne moralne norme. Devojčica, kad napuni sedam godina, progovara i u svetu sveopšteg straha izrasta u talentovanu umetnicu. To je, ukratko, sadržaj romana „Vreme žena” Jelene Čižove koji je upravo nagrađen nagradom „Ruski Buker”.

Pre nego što je počela da piše, Čižova se bavila ekonomijom, doktorirala, imala sopstveni biznis. Pošto je 1998.uspela da se spase iz broda koji je goreo, shvatila je, kaže, da novac i karijera ne znače sve i da mora da se posveti nečemu drugom. Tako je napisala pet romana, od kojih su tri bila u najužem izboru za Bukerovu nagradu.

Vreme žena u Rusiji, iako na prvi pogled asocira na posleratni period, kad su žene, silom prilika morale na sebe da preuzmu obaveze svojih izginulih muževa, sinova, braće, traje zapravo i sada. Žene su u Rusiji jači pol.

Šta se desilo sa ruskim muškarcem?

Tokom XX veka sovjetska država je namerno i planski uništavala svoje podanike: represije i ratovi odneli su živote miliona ljudi. Naravno, u toj klanici su stradale i žene, ali u većini, ipak, muškarci. A žene su ostajale da preuzmu na sebe teret opstanka i da, koliko mogu, predaju deci svoja sećanja. Ali to što su ljudi izginuli, nije sve. Tokom poslednjih godina sovjetske epohe ljudi nisu fizički umirali. Ali,moralno je sovjetska vlast nastavljala da čini nasilje. I tu je ženama bilo lakše – mogle su nekako da se sakriju, da „odu” u porodični život, u svakodnevnu brigu o deci. Priroda muškarca je drugačija. Zato smo dobili nekoliko generacija obeščašćenih, potlačenih muškaraca. To ne može da prođe bez traga, da ispari bez posledica. Koliko ja vidim, posledice se osećaju i danas.

Vaš roman je jedan od brojnih istorijskih romana koje čitamo poslednjih godina u Rusiji. Predsednik žirija je,obrazlažući vašu nagradu,rekao da je to način da se prevaziđe istorijska trauma. Ali mladi, a i oni pišu istorijske romane, nemaju tu traumu, oni su odrasli u drugoj Rusiji.

Bilo bi „ni po jada” da su današnji dvadesetogodišnjaci odrasli u drugoj Rusiji. Ali, ta deca rastu u istoj onoj zemlji u kojoj je novo vreme prosto istaklo etikete, kao u poznatoj Andersenovoj bajci. Samo su naše bajke strašnije, a naše etikete – lažne: reč „hleb”, ako tamo visi iznad prodavnice u kojoj se prodaje meso, ipak,govori o tome da se tu prodaje hrana koja se može jesti bez straha za život. Ali kada na našoj etiketi piše „hleb” to može da znači da će vam u toj prodavnici staviti u ruku kamen koji ćete gristi celog života, a da vam ne padne na pamet da je to nešto sasvim drugo.

U sovjetska vremena postojala je jasna predstava kako vaspitati „sovjetskog” čoveka. Danas tih predstava nema, šta ih je zamenilo? Rekli ste nedavno i da je izlaz iz svega što se u Rusiji desilo u onome „što se prenosi od usta do usta: od prababe babi, od babe majci, od majke kćeri”.

Na smenu onome što je bilo, došlo je ono što je moralo doći. Iz ideologizovanih, klasnih predstava o Dobru i Zlu nisu mogle da niknu nikakve autentične predstave. Pored toga, shvatićete, bake opisane u mom romanu su u sovjetsko vreme bile u apsolutnoj manjini. Devojčica, moja junakinja, prosto je imala sreće: u detinjstvu nije mogla da govori – bila je nema. A to znači da se njene bake nisu bojale da će ona negde slučajno izbrbljati nešto što je od njih čula. Pamtim da su moji najbliži, više ili manje ne obraćajući pažnju na mene, otvoreno razgovarali (o blokadi, ratu, o životu pre revolucije) dok nisam napunila 4-5 godina. Potom su prestali da o tome govore u mom prisustvu, ali nešto je ipak ostalo. Kasnije, kad sam postala pionirka i komsomolka, u mojoj svesti kao da je postojao protivotrov od sovjetske laži. Sigurna sam da ja nisam jedinstven slučaj. Oni unuci i unuke čije bake su uspele da u njihusade svoje moralne vrednosti, dele ih do današnjeg dana. Nevolja je u tome što su takve bake u većini slučajeva ćutale. A sa svih tribina govorile su sasvim druge bake i deke. U našem sadašnjem životu, njihovi unuci imaju više šanse da uspeju.

Da li je moguće uspostaviti duhovni kontinuitet u Rusiji?

Pošteno rečeno, prosto ne znam šta se u savremenoj Rusiji može nazvati duhovnim kontinuitetom. Odakle treba da počne odmotavanje klupčeta? Ako, na primer, počnemo od „predrevolucionarnih vremena” – to se prosto ne može uraditi. Sve što je postojalo do 1917. potpuno je uništeno. Danas bismo mogli da obnovimo samo mrtve rituale. Uz to, ako se udubimo u problem, neizbežno se javlja pitanje: da li je baš bilo tako savršeno duhovno stanje zemlje, ako su rezultat njene mnogovekovne istorije  – krvavi građanski rat, represije koje je odobravala većina njenih stanovnika. Ja, za sebe, imam odgovor na to pitanje. A ako imate u vidu obnavljanje „duhovnosti”iz perioda 1960–1980. godina, pa i tada je to bilo daleko od savršenstva. Usponi koji su se dešavali u našim dušama gušeni su bujnim korovom. Između ostalog,i onim koji smo sami sadili. Kad govorim o izlazu, više imam u vidu ono što se naziva „ličnim spasenjem”. Što se tiče sudbine naše zemlje, moram da priznam, mučeme loši predosećaji.

Najavili ste novi, „lenjingradski”roman u kome ćete obnoviti „lenjingradski jezik”. U čemu se lenjingradski roman razlikuje od, na primer, „moskovskog”, a ruski jezik od „peterburškog”?

U XX veku Lenjingrad je imao tragičnu sudbinu, preko našeg grada su, reklo bi se više nego preko bilo kog drugog, prošli talasi čudovišne represije. Mi smo preživeli blokadu koju do današnjeg dana pamte mnoge porodice. Na kraju veka Lenjingrad je nazvan „velikim gradom sa sudbinom provincije”. Postoji izraz „osvojiti Moskvu”. Njega koriste oni koji iz provincije dolaze u prestonicu. Za Lenjingrad-Peterburg se ne koristi taj izraz. Mislim da je to zato što se naš grad u prošlom veku očuvao onakav kakav je bio, sa malim izuzecima. U našem gradu se ne može živeti ne osvrćući se na prošlost, i, što je najvažnije, u tome uvek postoji senka ličnog bola. Što se tiče posebnog lenjingradskog jezika koji sam ja zatekla u ranom detinjstvu, on više ne postoji. Ali ja ga pamtim. Taj jezik se razlikuje od peterburškog onoliko koliko su se raniji Peterburžani razlikovali od Lenjingrađana. U njemu su se nalazili narodni izrazi, citati iz jevanđelja, poslovice i aforizmi koje ja i dan-danas nevoljno koristim kad razgovaram s decom. Ali, naravno, postojali su i sovjetizmi i elementi prostakluka – tu vulgarnu leksiku nije izbegao nijedan grad u SSSR-u.

S puno gorčine govorite o savremenoj stvarnosti. Da li je bajkovita priča o životu u „dobrom” sovjetskom zajedničkom stanu, pokušaj da se od nje pobegne?

Ne znam da li ste imali prilike da živite u zajedničkom stanu – ja jesam. „Normalan” sovjetski zajednički stan je mesto gde susetka može da dovikne vašoj majci „dabogda ti deca pocrkala, a ja ću doći da pljunem na njihov grob”. Tako da ni u kom slučaju zajednički stan ne može izgledati dobro. Druga je stvar što je u današnje vreme čitava zemlja, izgleda, postala takav stan. Što se bajke tiče, to jeste bajka, ali ne za decu. To je veoma strašan prostor u kome granice između živih i mrtvih nikad nisu neprobojne. Živi idu u carstvo mrtvih, mrtvi su živi. Upravo onako kako je bilo u SSSR-u tokom prošlog veka. I ja sam sigurna da poginuli i nevino ubijeni čekaju od nas odgovor. A mi – ćutimo.

Kako biste ocenili savremenu rusku književnost?

Nemam odgovor na to pitanje. Imamo odlične pisce,ali,u suštini,savremena ruska kultura ne postoji u više ili manje jedinstvenom prostoru. Ono što me raduje to je tendencija koja se zapaža poslednjih godina,nestaje „ruski postmodernizam”,a pisci se vraćaju istoriji umesto da sami,veštački,stvaraju svoju stvarnost.