Neki jadni robovi

Ušao sam u Geto sa osmehom.

He, he.Sad počinje! 

Šta?

Magija.

Ali magija je davno počela.

Geto Nuovo je stari geto, na ostrvu. Portret Korta Maltezea, „jedne od najvoljenijih izmišljenih ličnosti 20.veka” krasio je izloge knjižara. Melkisedekova kuća nalazila se iza ugla. Pod sefardske Sinagoge bio je iskrivljen. Sinagoga je tonula. U vreme kad je građena Jevrejima je bilo zabranjeno da koriste mermer u templu. Mogli su ili da potplate zvaničnike ili da naslikaju mermer na zidu. Danas je slikani mermer skupoceniji od pravog.

Dopadalo mi se što je vodič usredsređen, što je brz, što zna nekoliko jezika. Najviše mi se dopao njegov ironični osmeh. On se žalio da Venecija stari i umire, da se ljudi odseljavaju. Najvažnije što mi je rekao vratiće mi se u svest tek sutradan, među oslikanim zidovima kafea:

Florijan

U kafeu koji je voleo Tomas Man trebalo se navići na smrad. Tog vonja je bilo dve vrste. Jedan – rafiniran kao francuski sir. Drugi – intenzivniji. To nije bio običan smrad. To je raslo kao zubobolja. Pijuckao sam kjanti Leonardo, grickao bademe i osvrtao se oko sebe, nastojeći da ostanem nedodirnut...što mi se činilo nemoguće. Mada je uspevalo drugima.

U kafeu su sedeli ljudi, istina bez osamnaestovekovnih perika i devetnaestovekovnih geroka ali sa odgovarajućim odnosom prema stvarima i pravili se da se ništa ne dešava. Bilo je besmisleno trpeti zulum za svoje pare u toj baroknoj tabakeri. U izvesnom svi smo uvežbavali scenu iz carevog novog odela.  Crvenokosa rođaka me gledala sa čuđenjem, smejuljila se, pravila komične face i namigivala mi. Najzad je razbila čaroliju:

– Kakav je ovo vonj – upitala je kelnera.

Kelner je promrmljao nešto kao da je blagosilja.

– Kanal je ispod nas – uskliknula je ona za sebe kao ĐulijetaMasina.

Tad sam se setio šta mi je ispričao ironični vodič u sefardskoj Sinagogi: Duždeva palata boje golubijih nožica, crkva Svetog Marka slična oblaku, dva bronzana blesana koja zauvek tuku zvono i trefovi znakovi u balkonima  – temelji čitave „avetinjske lepote” Venecije bili su u smrdljivom blatu ljudskog porekla.

U osamnaestom veku sve venecijanske kanale su ručno očistili „neki jadni robovi” za samo godinu dana. Sada su kanali opet zakrečeni a venecijanskoj opštini – ovaj put sa mašinama – potrebno je „zauvek” da očisti nataloženu zemlju u kanalima.

– To nije zemlja, ali tako ćemo je nazvati. To pridržava zgrade.

U pozlati i mermeru čarobnog kafea,Japanka je listala bedeker.Ćutljiva Engleskinja širila je oči kao žaba na kamenu. Njena prijateljica u crvenoj haljini je bez potrebe ustajala, ponosna na svoje mršavo dupe. Kelner je ostao bezizrazan kao konj na vrtuljku. Niko nije pokazivao da išta primećuje. Kelner je instruktivno obarao oči. Engleskinje su dužile lica. Dva homoseksualca, stariji i kupljeni, pretvarali su se da uživaju u lebdećim „belinijima” u istorijskom kafeu.Belo lice Japanke se rastvaralo u sfumatu. Ona je tonula u lavirinte konfučijansko- šintoističke pristojnosti, tražeći greške u svom ponašanju tog dana.

Svi su ignorisali sumporni smrad pakla.

Mojoj rođaki pamet nije smetala. Lice joj se živopisno micalo.

– Sad je oseka! – kliknula je – O bože! – Odatle ovaj strašni smrad!

Gondola

– Gospođice! Gospodine! Gondola je za zaljubljene. Gondola je afrodizijak.

 – On mi je rođak – odgovorila je ona.

Gondolijer je podigao prst:

– Onda gondolu treba uzeti u znak privrženosti familiji.

Gondolijer u prugastoj majici, velikih mišića,bio je potpuno crnokos u četrdeset devetoj godini.

– Poljubite se! – rekao je kad smo bili ispod Rialta.

 – On mi je rođak.

 – Kakav rođak? Rođak sa sela?

On je verglao uobičajene turističke fraze: Marko Polo je iz Kine doneo špagete i barut. To je bio početak mafije.

Hm, verovatno je to… ako je on uopšte bio tamo i vratio se… bio početak venecijanskih vatrometa.

Moja rođaka ga je upitala.

– Kako život?

– Loše, naročito za nas momke.

Njih dvoje su se raspričali. Italiju su upropastili evro i Berluskoni.

 Raskopčao sam ogromnu kazahstansku bundu i osetio se opijen. Zavaljen na plovećem duždevskom prestolu gledao sam palate. Kišica je počela da trepće po mutnozelenom kanalu. Klizio sam između litica. Gledao sam cigle sa kojih je opao malter. Gledao sam pikove i trefove znakove u kamenu.

– Ovako se Ašenbah vozio na Lido. Ako me tresneš po glavi veslom i onda ćeš me dobro voziti.

Tiho je bilo. Noć je bila. Prolazili smo KazuMocart, KazuMarko Polo. Tišina se produbljivala za oktave i oktave. Sa tišine bi otpalo dno. Samo kad njih dvoje ne bi neprestano pričali.

On ima kćerku od 24 godine. Priča koliko je zarađivao u lirama a nije bilo skupo za posetioce, a sada mnogo manje u evrima, a skupo je za mušterije.

– Ovo su poslednje gondoledanas.

Naišao je veliki crni čamac, pun ljudi. U njemu je svirala harmonika velika kao dlan. Malo svetlo na nosu gondole prolazilo je kroz mračne kanale, između litica. Gondolijer iza ugla se javio zvukom drombulje da znamo da dolazi.

Naš gondolijer je nešto zapevušio i objavio:

– Voleo bih da je sneg.

Iz rukopisa neobjavljenog romana