Moćne ekipe iz senke

Nikako da blesnem, stalno sam u senci nekog ili nečega – žale se poznanici s raznih strana sveta, kao da im se sudbina razlikuje od većinskog usuda. Nad svima nama se nadvila senka globalne krize – teše ih izabrani organi vlasti.

Učestalo pominjanje zasenčenja stvarnosti delovalo je kao verbalni delikt usred bleštavih obeležavanja niza praznika, ali se radi o takoreći zakonomernom procesu. Kao da je personalizovana čežnja u stihu iz starogradske nam pesme – „Senka mi je suđenica” – prepevana u odrednicu nacionalnih i internacionalnih kretanja.

Iz senke, elita svetskih moćnih aktera podriva demokratiju, vlast i slobodu tržišta – sugeriše, već u naslovu nove knjige, američka univerzitetska profesorka Dženin Vedel. Ta „nadnacionalna klasa” vodi „glavnu reč” u SAD – i u povećem delu planete – tako da su njeni članovi: i savetnici vlade, i poslovni konsultanti, i „zvezde” medijskih giganata, i instituta koji utiču na formiranje zvaničnih stavova i javnog mnjenja, i u upravnim odborima kompanija. Glavna karakteristika im je, po studiji Vedelove, to što svima „kroje kapu”, a da ih niko za tako nešto nije izabrao, pri čemu im je prvenstveni zadatak – zadovoljavanje sopstvenih i interesa njihovih privatnih poslodavaca. Naziva ih „fleksijans”, što može da se protumači kao kombinacija – fleksibilnosti, prilagodljivosti i priključivosti svemu što im, kao takvima, donosi vajdu.

Krstareći svetom, upoznao sam mnoge – „fleksijance”. Kao što ih ovde – još srećemo.

To je soj, precizira Vedelova, koji bitno utiče na opšti kurs, pri čemu računa samo na zadobijanje koristi za sebe i za krug koji mu pruža odlučujuću, zvaničnu, podršku. Čine ga „igrači” koji su „logičan proizvod”: decenijskih pretumbavanja „sa eksplozijama savetodavnih i drugih privatnih firmi koje su na sebe preuzele funkcije vlasti”, kao i rastakanja poredaka po okončanju „hladnog rata”.

Utiču pri tom, navodi autorka, dalekosežno. Od definisanja strategije za zdravstveno osiguranje do smernica za ekonomsku, vojnu i spoljnu politiku.

Vedelova navodi više primera srašćivanja, tačnije konflikata, interesa u SAD. Čak i u sadašnjoj administraciji koja se obavezala na „raskid s vrlo kontraproduktivnom prošlošću”.

Kako to da u demokratiji sve veći uticaj ostvaruju pojedinci za koje birači nisu glasali? Odgovor nije jednostavan.

Demokratija podrazumeva nadmetanje zamisli čiji je opticaj dinamičniji od kalendara glasanja. Ujedno, podrazumeva da se poštuje volja birača. I pride – da se ispoštuje izglasano, s tim da željene promene budu takve „da sve, u suštini, ostane isto, ali bolje”.

Mnogi će, izvesno, pomisliti da je reč o apstrakcijama, bez praktične primenljivosti. Moglo bi im se preporučiti da – pogledaju oko sebe i posvete se preispitivanju.

Da li mislite da presudnu ulogu u krojenju kolektivne sudbine imaju kadrovi za koje ste glasali; da li vam se čini da su izabrani organi dovoljno jaki da nadvladaju faktokratiju (sloj stvarne a neizglasane moći); da li mislite da izabranici „iz objektivnih razloga ne mogu da ispune obećanja”; da li ste spremni da zahtevate ostvarenje opšteg a ne samo svog, neposrednog, interesa? Ako su nam očekivani ili makar priželjkivani odgovori na sva, ili bar neka od ovih pitanja – „da”, zapitajmo se: zašto, počesto, osećamo da prevladava – „ne”, pogotovu ako verujemo, kao ja, u premoć i nesavršene demokratije nad sistemom autokratije ukomponovane u tržišnu privredu.

Arijana Hafington, čiji je blog sve uticajniji u SAD i drugde, podseća da je Vedelova godinama proučavala zbivanja u Istočnoj Evropi. I da je posle pada komunizma došlo do „preplitanja” kurseva tog regiona sa američkim kretanjima – u pravljenju koktela državne i privatne moći.

U američkoj verziji kapitalizma došlo je do integracije državnog i privatnog sektora nalik onoj u komunizmu i postkomunizmu – prenosi Hafington. Uz napomenu da nalazi Vedelove prevazilaze domašaje moderne kategorizacije u „lobiste”, „interesne grupe”, „korupciju”, „sukobljene interese”. „Elita u senci je temeljni problem naše ere” – konstatuje Vedelova. Jer, ta „sorta je izvan – i volje birača i domašaja transparentnosti i uverljivosti, dok uživa imunitet za počinjena zastranjivanja”. Otkrivena je prodornošću najbolje vrste novinarstva, ali je ipak opstala – ostvarujući i dalje vajdu za sebe. Pod isfabrikovanim izgovorom da deluje – uz izdejstvovani imunitet za greške i obmane – u prilog težnjama, ili bar smanjenju stradanja, masa.

Ostaje, ipak, zagonetka. Kako to da u širećoj demokratiji sve veću moć poseduju pojedinci i sve veći delokrug imaju timovi koji – s manje ili više razloga – nisu imali uspeha u glasanju za donosioce odluka? Odgonetanju misterije biće posvećeno računovodstvo 21. veka, u kojem smo sa inicijalne nule (od 00. do 09.) prešli na „keca” (od 10. do 19).

Dosada – od koje još, začudo, neki pate, a koju mnogi priželjkuju – nikome nije suđena. Ni u senci, ni izvan nje.