Mi smo veoma konzervativna sredina

„O onima koji su otišli pre devedesetih godina prošlog veka i koji su nam stalno dolazili i održavali ovde koncerte, kao što su Nataša Veljković, Aleksandar Madžar i Stefan Milenković – takoreći sve znamo, i njihovi nastupi u našoj sredini izazivaju veliko interesovanje. To dokazuje i nedavni resital Kemala Gekića o kome je Beograd brujao danima, nastupi Gordana Nikolića i Sretena Krstića, koji pronose slavu srpskog violinizma u Londonu i Minhenu, ali su stalno prisutni i u Beogradu. Ima, ipak, mnogo naših muzičara koji su otišli devedesetih godina iz zemlje i veoma su uspešni, a o njima skoro da nema pomena”, kaže prof. dr Branka Radović, muzikolog i muzički kritičar „Politike”.

Od talentovanih mladih kompozitorki koje žive na različitim stranama sveta ona izdvaja: Natašu Bogojević, Anu Sokolović i Katarinu Miljković, ali naglašava da ima i onih o kojima samo „pukim slučajem” saznajemo da grade impozantne karijere. Jedan od njih je, kako kaže, Predrag Gosta, nekadašnji učenik škole „Mokranjac”, istaknuti pevač, tenor u Londonu, danas dirigent u nekoliko velikih institucionalnih orkestara u SAD, a onda i kompozitor Vuk Kulenović koji je iz zemlje otišao kao dokazani stvaralac i profesor fakulteta i u inostranstvu ostvario zapaženu karijeru.

„Kulenovićeva dela retko se izvode, a niko ga nije pozvao da ikada prisustvuje izvođenjima svojih kompozicija. O njemu čitamo u stranoj štampi, u našoj, pak, nikada. Spisak uspešnih muzičara i kompozitora u inostranstvu tužno je veliki” – kaže Branka Radović.

(/slika2)Razlozi za postojanje ovog „muzičkog mraka”, kako naglašava, nisu samo u indolenciji sredine već i zatvorenosti naše zemlje koja je dugo bila po strani od svetskih kulturnih tokova i koja je, kako dodaje, još daleko od svetskih događanja.

– U muzičkoj umetnosti kod nas su oduvek postojale jake struje i klanovi koji su favorizovali svoju liniju i liniju nekoliko svojih prijatelja. Mnoge moćne figure su se ugasile u potpunosti svojim fizičkim nestankom… Sa druge strane, naši savremeni kompozitori uglavnom su getoizirani u novembarske dane održavanja Tribine kompozitora u organizaciji Udruženja kompozitora Srbije i bilo koji živi kompozitor sigurno će vam se žaliti na nedovoljno izvođenje sopstvenih dela. Kompozitor Vladimir Tošić je, iako profesor na fakultetu, mnogo poznatiji i priznatiji u svetu nego kod nas, a to ne treba da čudi jer živimo u veoma konzervativnoj sredini u kojoj se novine teško probijaju i primaju – kaže Branka Radović.

Ništa drugačije nije ni u segmentu muzičkog izdavaštva:

– Svoju monografiju dobila je samo nekolicina: Biserka Cvejić, Radmila Bakočević, Oskar Danon, Miroslav Čangalović... Svi ostali je nemaju, kao što je nemaju ni veliki kompozitori prošlosti, a mnogi je za života neće imati. Jovan Kolundžija, proslavljeni violinista, nema monografiju, kao i nijedan od sadašnjih aktivnih operskih umetnika – kaže Branka Radović.

Kompozitor Miloš Raičković koji živi u Kanadi, za „Politiku”, ovim povodom, kaže da oni kompozitori kojima je stalo da umetnički budu prisutni i u Srbiji nemaju problem da povremeno izvedu svoja dela u domovini. „Možda je to malo teže onima koji su vrlo mladi otišli u svet, a koji nemaju profesionalne korene kod nas, što nije moj slučaj. Mislim da su umetnički ukusi danas više otvoreni nego sedamdesetih godina, kada sam prvi put otišao u svet”, smatra Raičković.

(/slika3)Nataša Bogojević, naša uspešna kompozitorka koja živi u Čikagu, svoja dela je predstavila publici na Bemusu 2007, a želja joj je da se ovakvi trenuci događaju što češće.

Kompozicije su joj izvođene i na međunarodnim tribinama kompozitora u Beogradu poslednjih nekoliko godina.

– Ponekad dobre namere organizatora, kao što je na primer KC Beograda, koji je želeo da mi organizuje autorski koncert, ili želje kolega da izvedu moju muziku nisu uvek dovoljne, jer za nas koji živimo „tamo daleko” potreban je i novac da bismo doputovali i radili u Srbiji. Mislim da bi kulturna politika bila produktivnija kada bi se osim državnih u nju uključile i privatne donacije iz zemlje i inostranstva – kaže kompozitorka za „Politiku”.

U Americi, objašnjava, davanje novčanih priloga za kulturu predstavlja nacionalni ponos i čast.

– Možda grešim ali imam utisak da kod nas još uvek postoje oštre ivice između različitih žanrova u muzici, i čini mi se da su „nadrifolkloristi”, to jest narodnjaci, postali zamena za tzv. elitnu kulturu – kaže Nataša Bogojević.

Srpska koncertantna muzika, kako nam još kaže, još uvek nije u elektronskim bankama podataka, nema je u svetskim bibliotekama, dakle, nije dostupna javnosti i samim tim kao da ne postoji. Da bi na toj mapi bila označena kao srpska, kompozitorka misli da je prvo neophodno da našu umetnost „vratimo” u otadžbinu, a zatim na nivou države pokažemo svetu i kao nacija ponosno istupimo u istoriji muzike 21. veka.