Na Zvezdu sam odavno zaboravio

Pre odlaska na jučerašnji popodnevni trening, naš fudbalski reprezentativac i najbolji fudbaler belgijskog šampiona Standarda Milan Jovanović (28), izdvojio je vreme za intervju „Politici”, nadahnuto pričajući o daljim planovima, učešću sa selekcijom Srbije na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, ali o stvarima o kojima retko javno govori: porodici, rodnoj Bajinoj Bašti… Posle izvanrednih igara u državnom timu u kvalifikacijama za Mundijal, kao i odličnih partija u Standardu, s kojim je osvojio dve uzastopne titule državnog prvaka, Jovanović je ove zime bio među najtraženijim fudbalerima u Evropi. Ugovor s klubom iz Liježa mu ističe na leto, pa su ga mnogi već bili preselili u slavni Milan, a turski Fenerbahče mu je nudio pravo bogatstvo, ali je još uvek u Belgiji…

– Najverovatnije ću i ostati u Standardu do kraja sezone. Kako stvari stoje, 99 odsto sada neću promeniti klub i pored mnogobrojnih i veoma primamljivih ponuda. Čelnici Standarda su nekoliko puta propustili šansu da me prodaju, kada je bio najbolji trenutak za to. Već dugo nemaju boljeg, a jeftinijeg igrača! Ali, gde ću i kada ću otići, odlučiću sam i to u svom najboljem interesu. Nije tačno da sam izjavio da ću u inat prvom čoveku kluba Donofriju sačekati leto, kako bih otišao kao slobodan igrač, jer su moje reči tada izvučene iz konteksta – rekao je Jovanović.

Pre nekoliko godina, dok ste bili u moskovskoj Lokomotivi, šansu da Vas dovede je propustila Crvene zvezda. Kako sada gledate na veliku grešku najtrofejnijeg srpskog kluba?

Bilo, pa prošlo. Sve sam to odavno zaboravio. Najbolje je kada sve ide nekim svojim putem.

Posle dve titule prvaka Belgije, učešća sa Standardom u Ligi šampiona, u šampionatu ste trenutno tek na sedmom mestu. Ali, i dalje ste na evropskoj sceni. Da li će vam nedostajati motiva za duele s austrijskim Salcburgom u šesnaestini finala Lige Evrope?

Standard više ne liči na ekipu od pre godinu dana ili dve. Videćemo šta će se dešavati do kraja sezone.

Da li se u ovim trenucima, kada ste evropska zvezda, sećate fudbalskih početaka u rodnoj Bajinoj Bašti?

Nikako mi se ne sviđa da pored mog imena stoji epitet fudbalska zvezda. To ne volim. Uvek sam se trudio da budem što uspešniji fudbaler, ali o tome drugi treba da donose javni sud, a ne da sami na to utičemo. Na kraju su jedino merilo uspeha rezultati i od toga se ne može pobeći. Moji počeci su vezani za jednu fudbalsku školu iz Bajine Bašte, kada sam imao osam-devet godina, a prvi trener mi je bio Nikola Mijatović Rus.

Dokle može Srbija da stigne na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi?

Ne znam ni šta će sutra biti, ali sam veliki optimista i verujem da možemo da zablistamo na jugu Crnog kontinenta, da potvrdimo ono što smo pokazali u kvalifikacijama. Treba da iskoristimo veliku pozitivnu energiju, a porasli su i apetiti cele nacije, ali i nas igrača, mada je tokom kvalifikacija bilo i teških trenutaka. Iako smo na kraju bili ubedljivo prvi, borba s Francuzima, Rumunima, Austrijancima… nije bila nimalo laka. Najvažnije je da na Mundijalu pružimo maksimum, a izuzetno je bitno da budemo besprekorno fizički pripremljeni, kao i da imamo povoljan zdravstveni bilten. To čak može da bude i presudno, ne samo kada smo mi u pitanju.

Selektor Radomir Antić je oformio jak tim, a zajedničkim snagama ste vratili nadu u bolje dane za srpski fudbal…

–Atmosfera je zaista sve vreme bila fantastična. Najlepše trenutke u fudbalskoj karijeri sam doživeo upravo na treninzima reprezentacije u Kovilovu, na kojima je bilo najviše radosti. Radili smo po španskom sistemu i uvek je bilo primetno veliko zadovoljstvo kod svih. Svom bliskom prijatelju Milošu Krasiću često sam govorio: plašim se samo da ne pređemo granicu, da sve ovo ne ode u neku drugu krajnost! Ali, nikada se lepše nisam osećao. Na kraju sam u kvalifikacijama odigrao osam utakmica i postigao pet golova, a video sam da su me u nekim anketama uvrstili i u svetski „top 10”, što svakako kada smo počinjali nisam mogao ni da pomislim.

Vaša porodica, supruga Nataša i sinovi Lazar (3) i Dušan (2), kako često ističete, uvek je na prvom mestu.

– To je i normalno, jer sam im izuzetno privržen. Međutim, smatram da bi trebalo još više vremena da im posvetim, ali zbog obaveza, neretko smo razdvojeni. Stariji sin pokazuje da ima afiniteta da krene mojim putem, dok se god mlađeg to još ne vidi.

Novogodišnje praznike ste proveli u Bajinoj Bašti. Kako u tom malom mestu, u kome ste odrasli, doživljavaju Vaš uspon do svetskog fudbalskog vrha?

Retko kad se pojavljujem na javnim mestima, a bio sam samo gost na finalnom meču jednog turnira u malom fudbalu. Volim porodični mir, a ne da se pojavljujem na nekim prometnim mestima, da bi mi se ljudi divili. Jednostavno, nisam takav čovek. Uostalom, kod nas postoji uzrečica da svako čudo traje tri dana, a popularnost me uopšte ne interesuje. I dok sam igrao u Vojvodini i živeo u Novom Sadu, imao sam veoma uzak krug prijatelja, s kojima sam najmanje pričao o fudbalu – zaključio je Milan Jovanović, kome je skromnost svakako jedna od vrlina, zbog čega je uvek bio među najomiljenijim igračima u klubovima za koje je igrao, ali i u reprezentaciji Srbije.

Lazar Delić

-----------------------------------------------------------

Više od 50 golova u Standardu

Ime i prezime: Milan Jovanović

Rođen: 18. aprila 1981. u Bajinoj Bašti

Visina: 183 cm

Težina: 73 kg

Igračka karijera: Vojvodina (1999-2003, 43 utakmice-10 golova), Šahtjor, Ukrajina (2003-04, 6-1), Lokomotiva, Rusija (2004-06, 3-0), Standard, Belgija (od 2006, 107-52).

Trofeji: Kup Ukrajine (2004), prvenstvo Rusije (2004), prvenstvo Belgije (2008, 2009).

Priznanja: Najbolji igrač u Belgiji (2008/09).

Reprezentacija Srbije: 23 meča, 9 golova

Porodica: supruga Nataša, sinovi Lazar i Dušan.

-----------------------------------------------------------

Slavlje u stilu Mate Parlova

Kada je u najvećem belgijskom fudbalskom derbiju, u poslednjem minutu doneo pobedu Standardu protiv najljućeg rivala Anderlehta, Jovanović je otrčao ka najvatrenijim navijača svog kluba, proslavivši gol raširenih ruku, oponašajući lastavicu.

– Sve je to bilo nekako instiktivno i spontano. Reagovao sam poput legendarnog boksera Mate Parlova, koji se posle jedne pobede na beogradskoj „Marakani”, bacio s ringa raširenih ruku oduševljenoj publici u naručje. Hteo sam ogromnu radost da podelim s navijačima na specifičan način, a drago mi je da sam u dresu Standarda dao mnogo golova najljućim rivalima, Anderlehtu i Brižu – naglasio je Jovanović.