Površnost ili arogantnost?

Novinarka „Politike“ Biljana Mitrinović ispoljila je nepogrešiv novinarski instinkt da među učesnicima konferencije „S one strane zida“ (Beograd, 13–16. 12. 2009) odabere baš turskog profesora Solija Ozela i s njim upriliči intervju. „Politika“ je ovaj razgovor objavila 9. januara 2010, pod naslovom „Turska na Balkanu želi stabilnost, a ne dominaciju“. O Turskoj se u poslednje vreme kod nas mnogo govori i piše, pa je svakako bilo korisno oslušnuti jedan reprezentativni glas i s turske strane. Intervju je, dakle, pun pogodak, bez obzira na sadržinsko siromaštvo i nizak intelektualni nivo odgovora koje je profesor Ozel dao. Rekoh da je reprezentativan, što ne mora značiti i autoritativan. Baš takav kakav je, ovaj razgovor, ako se samo ume pročitati, saznajno može biti veoma produktivan. Da li se profesor Ozel odlučio da govori baš onako kako je govorio usled indiferentne površnosti ili, pak, bahate arogantnosti, manje je važno. I u jednom i u drugom slučaju skicirao je veran (auto)portret određenog tipa savremenog turskog intelektualca i uverljivo ilustrovao mentalni odnos koji on gaji prema Balkanu i Srbiji. Jer, da poslušamo naš narod: Nije važno šta ti kaže, nego ko ti kaže. A ko je gospodin Soli Ozel?

Rođen u Izmiru (1958), Soli Ozel se, od maturiranja u istanbulskom prestižnom Robert koledžu sve do doktorata na Berkliju, školovao u Americi, a i kasnije je ostvario više studijskih boravaka na Zapadu. Na Univerzitetu Bilgi u Istanbulu predaje međunarodne odnose. U široj javnosti Ozel je mnogo poznatiji kao politički analitičar i kolumnista nekolikih turskih listova. Od prošle godine je u novopokrenutim novinama „Haberturk“, gde je preuzeo i dužnost šefa spoljnopolitičke redakcije. S obzirom na izuzetnu čitanost internet izdanja ovog lista, Ozelovi komentari stekli su prilično široku publiku, posebno među (pseudo)sekularnom, mahom gradskom populacijom s pomešanim osećanjima rastućeg nacionalnog, odnosno neoosmanističkog ponosa i fascinacije američkim načinom života. Profesor Ozel ima jake pozicije i u svetu turskog biznisa, tako da uređuje „Privatni pogled“, glasilo Udruženja turskih preduzetnika, a i politički je savetnik njegovog predsednika, dok je, na strani, miljenik Mortona Abramovica o čijem se turskom izdanju „Spoljne politike“ urednički stara. Šta je takav profesor Ozel imao da poruči Srbima? Malo šta. Njega ni Srbija ni Beograd uopšte ne zanimaju, tako da je na postavljena pitanja odgovorio opštim mestima, nekonzistentnim frazama i nekolikim klišeima iz arsenala „politički korektnog“ govora, namenjenog publici za koju mu je potpuno svejedno šta će o njegovom intervjuu misliti. Znači li to da je profesor Soli Ozel neobavešten i nekompetentan? Ne, nikako! On je o Srbiji i Balkanu samo ležerni raznosač važeće opšte mimikrijske, neoosmanističke mantre o želji Turske da doprinese stabilnosti i prosperitetu regiona, za šta je kvalifikovana, pa i obavezana nostalgičnim sećanjem na zlatne vekove osmanskog gospodstva u ovim krajevima.

Soli Ozel je u Turskoj poznat kao „američki čovek“. On se upire da racionalizuje, kako je sam napisao povodom izbora Abdulaha Gula za predsednika republike, „amalgam bez presedana, sačinjen od islama, kapitalizma i liberalne sekularne demokratije“. Ozelova glavna briga je da se nekako održi poljuljano američko-tursko strategijsko partnerstvo na Bliskom istoku, a, budući i jevrejskog porekla, naročito se predano bavi razmatranjem formule spasavanja privilegovanih tursko-izraelskih odnosa u kontekstu pomeranja težišta ili bar diverzifikovanja spoljnopolitičkih prioriteta islamističke vlade u Ankari. Za to je on stvarno stručan, što nalazi odraza i u načinu na koji govori o Balkanu. Balkan ne bi smeo (p)ostati zid, već put Turskoj ka Zapadu. Ideja je, dakle, instrumentalno, tranzitno, a ne regionalno usredsređena. Balkan kao sredstvo, a Srbija kao „prolaz prema Evropi“. Kao u vreme Mehmeda Osvajača. Ali, zaboga, ne, to nije neoosmanizam, već Turska samo podržava „aktivizam“ u smislu uspostavljanja veza pokidanih u poslednjih sto godina! A to što ministar Davutoglu usred Sarajeva govori o obnovi osmanskog Balkana posledica je njegovog toplog prijateljstva s Alijom Izetbegovićem i malezijskih iskustava s izbeglicama iz Bosne. Treba razumeti čoveka... I sve tako, red floskula, pa red stereotipa, logički nepovezano i protivrečno, a zapravo potcenjivački prema čitaocima, jer „ne postoji ništa što Turska radi ovde, a da je u suprotnosti sa interesima ili SAD ili EU“, umiruje nas ionako Ozel. Hvala, ali mi znamo da čak ni to nije baš sasvim tako.

profesor univerziteta