Više od više sile

Leševi i razvaline na sve strane, teško povređeni izdišu bez odgovarajućeg zbrinjavanja, nedostaju i mašine za raskrčivanje i voda za piće i struja, a počinju pohare… Grad Port o Prens je nalik paklu na Zemlji.

Ceo svet izgleda zapanjen takvom provalom užasa. Nisu, međutim, iznenađeni najbitniji akteri: stradalnici i seizmolozi. Sadašnje pustošenje je za njih masovna repriza naslova „Hronika najavljene smrti” Garsije Markesa. Prvi su navikli, kako beleže hroničari, da im patnje budu redovnije od obroka, a drugi su upozoravali da („jednog dana”) predstoji razorni zemljotres, kakav se upravo i dogodio.

Ako su iskustvo i stručne prognoze bili saglasni u opomenama, zašto onda nije predupređena tragedija koja se, dodatno, i uvećava? Do bar delimično pouzdanog odgovora se stiže brže nego do zatrpanih: Haiti je simbol nepoželjnog sticaja lokalnih i globalnih – prednjačenja, zastranjivanja i zanemarivanja.

Ukratko: na njegovom tlu se začela svetska promena sveta u kojoj je on dogurao do statusa – zapuštenog čeda. Na ostrvu Hispaniola (na čijem je zapadnom delu Haiti, a na istočnom Dominikanska Republika), Kolumbovom odisejom je osnovana – kako glase najpopularnije verzije – prva evropska kolonija u „Novom (američkom) svetu”. Kasnije je Haiti postao i „prva nezavisna država Latinske Amerike i prvi poredak u kome su vlast osvojili robovi i jedina zemlja koja je nezavisnost izvojevala njihovim ustankom. Da bi posle svega toga: stekao „slavu” zemlje diktatora („papa Dok” i „bebi Dok”), najsiromašnije nacije (većina od desetak miliona stanovnika preživljava dan s prihodom manjim od jednog dolara) zapadne hemisfere, korupcije, haotičnosti, vudua, zombija…

I posebno, stekao je famu – redovne žrtve prirodnih katastrofa. U epicentru naleta uragana i sudara tektonskih ploča.

SAD su više puta intervenisale da bi ga „uredile”, da bi devedesetih godina prošlog veka tu „nemogućnu misiju”, kako ju je vašingtonski general ocenio, formalno prepustile Ujedinjenim nacijama. Angažman svetske organizacije je donekle popravio stanje u poslednje četiri godine, ali sudbina, tačnije suština, nije promenjena: Haiti je ostao zemlja unutrašnjih improvizacija i spoljnih egzibicija, bez realizacije koja bi dovela do normalizacije.

Ovih dana se ponovo ispostavlja kao stanica u novoj fazi globalizma, kojom se američkom predsedniku Baraku Obami prosleđuje uloga – repriznog Kolumba. Sugeriše se, naime, da na ovom slučaju treba da pokaže koliko je spreman da ispuni obećanja za izgradnju boljeg ili bar uravnoteženijeg sveta i poboljšavanje imidža SAD.

Pošto je često prethodniku Džordžu Bušu opravdano prebacivao da nije ni blagovremeno predupredio ni efikasno ublažio takođe najavljivanu katastrofu u kojoj je pod naletom uragana 2005. opustošen Nju Orleans, Obama bi, obrazlaže se, sada morao da na Haitiju pokaže kako je osposobio američke snage da se uverljivo iskažu u elementarnim nepogodama. Pogotovu što su – dodaje se s (neprihvatljivom) dozom pojednostavljivanja – i tamo, kao u Nju Orleansu, glavne žrtve pripadnici njegove crne rase.

Problem je, naravno, mnogo širi. Iz već navedenog proizlazi da bi tragedija Haitija bila znatno manja da je bio samo žrtva besa prirode. A ne i planetarnih podela, kakve je urezala stara, diskriminatorska, izreka po kojoj bi, u konkurenciji da postanu vest, masovne pogibije u nekoj od „sporednih” nacija mogle da se nađu tek u istoj ravni s jednom žrtvom u „vodećoj” zemlji.

Slično „nivelisanje” primećuje se i kod drugih. „Koji ti je taj Haiti, da bismo ga poredili sa ovdašnjim svakodnevnim mukama”, može se čuti u krugovima koji su, inače, osuđivali „ravnodušnost ostalih prema našim nevoljama”.

Odsustvo zainteresovanosti za ono što proživljavaju ili smeraju drugi mnogima se, znamo, obilo o glavu. Uprkos tome, još nema spremnosti da se osnuju stalne i efikasne međunarodne snage – kakve se, u regionalnom vidu, pojavljuju na ratnim žarištima – za brzo reagovanje i humanitarno ublažavanje prirodnih katastrofa, iako su one češće, i mahom razornije, od oružanih sukoba.

Zašto? Odgonetanje će potrajati. Možda u rasponu između dva vrlo različita slučaja.

Kad je Amerika početkom ovog veka pogođena terorističkim udarima, proneo se globalni poklič: „Svi smo mi Amerikanci.” Sada se ne čuje uzvik – „Svi smo mi Haićani”.

Skloniji smo, čini se, da svoje slabosti pokušamo da prikrijemo poistovećivanjem s jačima, a snagu sebi pripišemo – poricanjem sličnosti sa slabima. I takvim iluzijama – doprinesemo: da stradanja mestimično bude više nego u neposrednom dejstvu više sile.