Čudo u Johanesburgu

Jedan od najpouzdanijih načina da se lišimo uživanja u zbirkama kratkih priča svakako je onaj koji se ogleda u nastojanju da u njima, umesto priča, od početka krenemo da tražimo objedinjujuću simboliku i završnu alegoriju. Kristofer Houp je mudro odlučio da čitaocu zbirke pod naslovom „Vrt ružnih snova” uskrati mogućnosti za taj vid mazohističke razonode. Svaka priča u ovoj zbirci uspeva da razori horizont očekivanja koji je stvorila ona kojoj prethodi različitost traženja skrivenih poruka. One će se na kraju otkriti same.

Time Houp, romansijer sa istaknutim mestom u savremenoj svetskoj književnosti, izbegava opasnost koja pisce navikle na formu romana vreba kada se upuste u osvajanje žanra kratke priče. On, naime, nijednog trenutka ne predlaže ambiciji da napiše „roman u pričama”, u kome nije lako izbeći utisak da su delovi bez prestanka podređeni, katkad i žrtvovani celini. Svaka od trinaest minijatura u ovoj knjizi svet je za sebe, celovit i zaokružen na način koji svedoči o piščevom besprekornom vladanju književnim zanatom, istovremeno, njegov uspeh na tom planu podseća i na to koliko je kratka priča strog i zahtevan žanr, čiji je oblik tokom poslednjih nekoliko decenija književnog anarholiberalizma pretrpeo začuđujuće malo istinskih promena. Romanom danas može da se nazove mnogo toga, kratka priča je ili priča, ili nije.

A priče od kojih je sačinjen „Vrt ružnih snova” to nesumnjivo jesu. Čudaci koji ih nastanjuju s mukom se snalaze u okolnostima svirepo banalne svakodnevice, ali svi odreda uspevaju da tu ružnu stvarnost na ovaj ili onaj način pretvore u bajku, najčešće tragikomičnu – bajku u kojoj kako nas upozorava epigraf zbirke, opasnost i radost uvek rastu na istoj stabljici. Tako junak naslovne priče pokušava da u vremenu palih divova oživi teatar patuljaka, uspevajući pri tom da oživi tek jednu priču iz vremena kada je postojanje i jednih i drugih još imalo nekakav smisao. Ili to priča oživljava njega, kao što u „Violini” jurodivom Fredu muzika otvara nove emotivne svetove. Drugi svetski rat za njega je završen dvadesetak godina kasnije, onog trenutka kad se neizlečivo zaljubio u jevtinu violinu i neveštu violinistkinju. Umesto sa sopstvenim himerama, kaluđer Sava u priči „Planina na putu” bori se s mnoga konkretnijim neprijateljem, planinom koja je za njega simbol svega što mu je ikada u životu remetilo duševni mir, zbog toga je odlučio da je uništi, kamen po kamen. Duševni mir najlakše gube preosetljivi, poput Sandrine iz priče „Kako je to bilo”, odviše krhke da bi mogla da podnese svoju tako tananu osećajnost u doživljavanju svega što je okružuje, ali i dovoljno snažne da u trenutku kada odluči da svemu učini kraj, učini to na potpuno neopoziv način. Znatno laganijim, setno humornim tonom, o prolaznosti ljubavi govore priče „Ružičaste cipele” i „Pokrivni most i jesenji sjaj”. Ispripovedane s prefinjenom ironijom, karakterističnom samo za istinske majstore ovog žanra od Čehova i Mopasana, do Karvera i Barnsa. Nasuprot tome, u svetu distopijske stvarnosti skrivene iza naslova „Slobodan dan”, pravo na kraj često je ukinuto upravo onima kojima je on najpotrebniji, vrli novi svet omogućava spokojno i bezbedno umiranje – ali ne i izvan radnog vremena „Bela veštica” je magla, stvarna i istorijska, kojom je obavijen život Beti Morezbi, Kineskinje koja u Maleziji pokušava da oživi i u životu održi otadžbinu svog pokojnog muža, Englesku, pošto svoju – pokazuje to i njen trostruki status – nikada nije ni imala. Kao takva, ona nas prevodi u svet rasno i nacionalno odvajkada zbunjene Južnoafričke Republike; neke od najuspelijih priča u zbirci, Kristofer Houp ispričao je o svojoj rodnoj zemlji.

Prva među njima, „Veterani”, na neočekivano zabavan način bavi se pitanjima rasnih predrasuda i neizlečivih nesporazuma istoka i zapada. Prividna lakoća odlikuje i „Priču o zidu”, u kojoj se pripovedač s ciničnom nostalgijom priseća vremena kada su zidovi između kuća bili znatno niži i lakše savladivi; pri tome, upravo zato što tako vešto izbegava potrošenu metaforiku zidova i ograda, on nenametljivo navodi na neporecivu istinu; sve svoje tamnice sagradili smo sami. Kao zoo-vrtove, uostalom. Životinje u njima – zastrašujuće smirenim tonom podseća nas pripovedač u priči „Čiji je zoo-vrt” – umesto u dekorativne, mogu poslužiti i u neke druge, znatno praktičnije svrhe. Slična sudbina verovatno čeka i ljude koji će se nastaniti u praznim kavezima čiji su pravi stanari stradali u bizarnim gozbama izglednih očajnika. U takvom svetu drugačiji su i sveci, svetilišta i bogovi. „Sveti Franja u stepi” graditelj je poljskih klozeta za putujuće radnike; njegova opoganjena svetilišta dobijaju smisao tek kada se pretvore u isplativu turističku atrakciju. Gas, gorila iz priče naslovljene njegovim imenom, prolazi kroz preobražaj u suprotnom pravcu – majmun iz johanesburškog zoo-vrta pretvara se u svojevrsno božanstvo, u svetu u kome nije nimalo neobično držati bogove u kavezima. Tamo je bezbednije.

Houpovi posrnuli sveštenici, patuljci cinični dokoličari, ražalovani oficiri, sitni preduzetnici, preljubnici i mučenici, grešnici i sveci, naizgled tako nepomirljivo različiti, ipak imaju nešto zajedničko – svi odreda su „raseljena lica”. Niko od njih nije kod kuće, naročito ne oni koji to prividno jesu. Identitet – kulturni, nacionalni, ili ideološki – samo su neubedljive, uvredljivo jednolične maske. Bezbednost, kao jedna od najvećih tema književnosti dvadesetog veka, u literaturi dvadeset prvog dovedena je do krajnosti. Iz te krajnosti progovaraju pripovedači i junaci u pričama Kristofera Houpa, pokazujući nam s blagim osmehom, ali neopozivo, kako više ne postoje mesta na koja bismo se mogli vratiti. Postoje samo zoološki vrtovi koje smo odabrali da u njima živimo.