Srpska agora

U svom dnevniku Vitold Gombrovič zapisuje: „Opštenje sa prošlošću je njeno stalno dorađivanje, ali pošto je ’čitamo’ iz tragova kakve je ostavila, ta prošlost je onda haotična, slučajna, fragmentarna... O jednoj svojoj prababi ništa ne znam, nepoznat mi njen izgled, karakter, život, ništa sem toga da je 16. juna 1669. kupila dva lakta porheta i đumbir. Ostao je od nje požuteli list papira pokriven računima, a sa strane je dopisano da moli gospodina Šolta da kupi dva lakta porheta i đumbir, kada se bude vraćao iz Remigole. Đumbir i porhet, samo to, ništa više”.

Prvog januara ove godine, u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju otvorena je izložba „Uvid u bilans” kojom se obeležava petnaest godina postojanja institucije bez koje bi toliko toga važnog i presudnog bilo zaboravljeno u stalnoj „igri smeha i zaborava”. Ostao bi samo porhet i đumbir, i izvesni gospodin Šolta koji se vraća iz Remigole.

Kada se osvrnemo na bližu prošlost, na „godine koje su pojeli skakavci”, na splet događaja gusto nanizanih u kalendaru prostora nekada objedinjenom u Jugoslaviji, suočavamo se sa neverovatnom količinom besmisla koje se sručilo na našu pozornicu. Kažem „našu” pozornicu, ma koliko je ona smanjena u odnosu na vreme kada je pridev „naš” pokrivao prostore koji su danas inostranstvo. Ali, svako ko je odrastao, živeo i sazrevao u jednom širem kulturološkom miljeu, a usput pod imenom i prezimenom nosio nekakav misleći sadržaj, ne može biti ravnodušan na poništavanje šireg konteksta. Nije u pitanju jugonostalgija, već iskustvo života u YU Uniji. Kada budemo dostigli ekonomski i duhovni standard od pre četvrt veka, mnogo toga će biti jasnije. Nije isti pogled iz krtičnjaka i sa brda. (Evo teme, da ne kažem plastične koske, za dokone blogere.)

Godina 1990. bila je u Evropi proglašena godinom turizma. Kakve li ironije u toj najavi ako pomislimo na kolone koje će se ubrzo pokrenuti ne bi li promenile mesto boravka. Grupni rad autora, domaćih i stranih, na pozorišnom projektu Jugoslavija, tragičnoj komediji zabune, okupio je zavidnu ekipu glumaca i tehnike. Sponzori predstave biće široke ruke. Stotine hiljada statista naseliće bojna polja, logore i groblja, a oni srećniji uputiće se izbegličkim kolonama kroz ruševine i paljevine prema sigurnijim destinacijama. Kao posledica svega, na teritoriji „naše” pozornice uspostaviće se novi oblici života, nove države, nervozne i plahe, pojaviće se novi centri moći, zvanični i u senci, nastaće nova vladajuća klasa koja u uslovima jake moralne radioaktivnosti ubogim statistima deluje kao bogomdana. Jedino što nedostaje jeste kulturni model. Do njega se ne dolazi aklamacijom, kroz statute i komisije, već se godinama stvara grupnim radom snažnih individualnosti. U klimi korupcije, kriminala i poremećenih vrednosti, za to su potrebne decenije.

(/slika2)Beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju jeste već petnaest godina oaza normalnosti, mesto gde se ne sastaju samo istomišljenici, već pre svega oni koji kritički misle, koji sumnjaju, koji svedoče, koji suočavanjem različitih pogleda dolaze do nekakvih istina, koji veruju da zlo ne može ostati skriveno i nekažnjeno.

Paviljon Veljković, kako su ga nazvali osnivači Centra za kulturnu dekontaminaciju kao omaž ljudima koji su u tom prostoru ranije živeli i stvarali, jeste mesto gde se slobodno diše. Srpska agora. Jer, trebalo je preživeti sve one godine, sačuvati zdrav razum kada je svakoga dana iz inkubatora jednoumlja stizao radioaktivni materijal, kada su plaćene ubice tajnih službi preko noći rukopoložene u patriote, kada se nakot ustoličavao u umne glave. Prema rečima Borke Pavićević, direktorke i jednog od osnivača, Centar je zamišljen kao „autonomna institucija u kojoj bi se negovala upozoravajuća kritičnost i zauzimanje jasnog stava u odnosu na sve što se tada dešavalo”. Tokom petnaest godina postojanja hiljade ljudi je prošlo Centrom. Održano je oko pet hiljada programa, od izložbi, seminara i hepeninga, do pozorišnih predstava, filmskih projekcija i književnih večeri. Ako bismo pomenuli samo one najvažnije, ovaj tekst bi se pretvorio u katalog.

Naravno, odijum koji prati svakoga ko se ne uklapa u zadatu matricu, neizbežni je oreol Centra tokom svih ovih godina. Setimo se samo početka devedesetih godina, mržnje i nasilja koje je indukovala tadašnja vlast prema svakom obliku civilnog pokreta otpora, od Beogradskog kruga, Žena u crnom, Antiratnog centra do medija kao što su „Vreme”, „Naša borba”, „Republika” i B92. Ti glasovi pojedinaca i grupa spasili su čast Srbije. Ostavili su potpise za budućnost, za neka druga, bolja vremena. Da kao svedočanstvo ne ostane samo nekoliko lakata umoljčanog porheta i buđavi đumbir. Danas deluje nadrealno sva ona gomila zvaničnih saopštenja političara, komentara, proglasa i poziva posrnulih akademika, umetnika i intelektualaca koja je veličala politiku pod kojom je Srbija ubeležila najniži vodostaj razuma u svojoj novijoj istoriji. Ne bi trebalo zaboraviti da je i od tog materijala nadrealnosti građena naša današnja stvarnost. Ali za utehu, uvek i svuda je tako bilo kada nišči duhom zavladaju. Setimo se mraka nacističke Nemačke. Pored zlodela, ostala su i svedočanstva moralnih vertikala, Tomasa i Hajnriha Mana, Hermana Broha, Bertolta Brehta, Alfreda Deblina i mnogih drugih intelektualaca i umetnika. I glas Marlen Ditrih.

Kada danas sa razdaljine od četvrt veka zavirimo u arhive i suočimo se sa svim onim što su pisali i govorili državni mediji – a što je delimično ne samo preživelo, već se ugradilo u svetonazore našeg društva – u toj kakofoniji nailazimo na hiljade tada važnih imena koja nam danas ne znače više nego onaj Gombrovičev gospodin Šolta iz Remigole.

Na pitanje ima li smisla i šta očekuje od svega što radi, Borka Pavićević u intervjuu u listu „Vreme” kaže: „Postoji u filozofiji nešto što se zove bezrazložan čin. Nešto što je skupo, a nema svrhu, nešto što je beskrajno dragoceno, a nema cenu. Radim to što radim zbog neverovatnih saradnika koji su Centar pretvorili u svoj život, jedino tako se i može, zbog prijatelja i saradnika koji mi čine čast, zbog drveta koje je bilo sasvim malo u dvorištu Centra, a sada je veliko, prelepo i daje hlad”.

Od tog drveta koje daje hlad, važnije je svetlo koje se širi iz Paviljona Veljković u Birčaninovoj 21.