Potrebna velika koalicija

Većinsko raspoloženje građana za evropske integracije obavezuje ne samo aktuelno državno rukovodstvo već i lidere onih opozicionih stranaka čije članstvo i simpatizeri imaju isti cilj – da bez odlaganja naprave dogovor i prekomponuju sadašnju političku scenu. To je jedino moguće postići što skorijim prevremenim parlamentarnim izborima i formiranjem takvog parlamenta koji bi imao natprosečnu poslaničku većinu, oslobođenu ucena malih političkih stranaka, često najvećih kočničara u realizaciji upravo one politike koju traži veći deo biračkog tela. Insistiranjem na punom mandatu aktuelne vlade, do redovnih izbora došlo bi u veoma nezgodnom trenutku kada će biti potrebna najveća aktivnost u finalizovanju onog što moramo završiti u sređivanju sopstvenog dvorišta.

Evropske integracije su nesporno konstanta u politici Demokratske stranke. S malim varijacijama, i Srpska napredna stranka je na istoj talasnoj dužini (T. Nikolić: „Tadićeva politika dobra ali se ne sprovodi”). Ispitivanja javnog mnjenja ukazuju, a politički analitičari svojim procenama potvrđuju, da bi upravo ove dve stranke, ukoliko bi se izbori održali u što kraćem roku, dobile čak dvotrećinsku podršku biračkog tela. Ozbiljnost zadataka pred kojima se nalazi država u stvaranju uslova za punopravno članstvo u EU i iskušenja koja će se nesumnjivo pojavljivati na tom putu, ukazuju na potrebu da upravo ove dve stranke, umesto dva, formiraju jedan postizborni koalicioni blok.

Realizacijom takvog scenarija, za što će biti potrebna velika tolerancija i osećaj odgovornosti rukovodstava dve partije, uz odlaganje rešavanja onih pitanja o kojima se sada ne mogu dogovoriti a koja se direktno ne tiču realizacije osnovnog strateškog cilja (EU), međunarodnoj zajednici bi poslali snažan signal da Srbija zaista radi na ostvarenju onoga za šta se deklariše.

Na unutrašnjem planu, pored oslobađanja od ucenjivačkog ponašanja minornih stranaka kao koalicionih partnera, koje najviše šteti upravo većem koalicionom partneru, formiranje kompetentne vlade nekompromitovanih stručnih ljudi i boljom organizacijom zapuštene države, stvorili bi se uslovi i za efikasno i beskompromisno rešavanje i drugih problema sa kojima se suočava sadašnja vlast i država u celini.

Kritičari ovakvog političkog scenarija koji je, uveren sam, realno moguć, mogli bi da ga kvalifikuju kao utopiju ili možda kao političku tvorevinu koja ne bi mogla uspešno da funkcioniše. Pitanje je, međutim, da li imaju valjane argumente za nastavljanje sadašnjeg stanja ili pak za ponovno stvaranje dva suprotstavljena politička bloka samo iz inata, dakle vlasti i opozicije, bez obzira na to ko bi gde bio od pomenute dve stranke, u uslovima sličnih političkih opredeljenja, posebno u odnosu na EU.

Magična 2014, kao godina mogućeg ostvarenja postavljenog cilja, godina koju, istina nezvanično, nagoveštavaju i neki predstavnici država EU, veoma je blizu. Političari nemaju vremena za isprazna politička nadmudrivanja. Ako nema drugog realnijeg unutrašnjeg političkog scenarija za uspeh onoga što većina građana hoće kada je u pitanju članstvo u EU, kakvu bi to veću štetu od koristi mogla imati i ta, uslovno rečeno, ,,demokratska diktatura” koja bi bila uspostavljena po najstrožim demokratskim principima a na izborima bila referendumski (bez formalnog referenduma) prihvaćena? Srbiji nikad nije bila potrebnija ,,velika koalicija” čega su, nadam se, i političari svesni.

Ambasador u penziji