Rasprodaja Mančestera: „Old traford", Runi, Karington...

Prvi znaci da baš sve i nije „med i mleko” kada je Mančester junajted u pitanju, postali su uočljivi početkom 2009. Globalna ekonomska kriza ozbiljno je uzdrmala čuveni i engleski i svetski fudbalski klub, ogolivši dotadašnji način poslovanja.

Pre neki dan Malkom Glejzer, vlasnik „Crvenih đavola”, objavio je svoje pismo o namerama u kome objašnjava kako namerava da izbegne omču oko vrata.

Načini za preživljavanje

U traženju spasa od taksimetra koji neumoljivo otkucava, a reč je o dugovima u visini od oko 790.000.000 evra prema bankama i hedž fondovima, američki milijarder je odlučio da spas potraži u novom refinansiranju obaveza ponudivši kao zalog 564.000.000 evra u akcijama kluba. I ne samo to, jer nije dovoljno, već je nagovestio da su prodaja svetinje, planetarno prepoznatljivog stadiona „Old traford”, ali i fudbalske akademije u Karingtonu, kao i rasprodaja najboljih igrača (Vejn Runi pre svih) opcije o kojima se najozbiljnije razmišlja u traženju načina za preživljavanje.

I kako to sad odjednom Mančester junajted u teškim problemima? Zar ga čuveni list „Forbs” nije u avgustu 2009. procenio na 1.467.000.000 evra? Zar iz godine u godinu klub nije uvek bio prvi na svim listama kada je profit u pitanju? Šta je sa parama od moćnih sponzora? Gde je novac (reč je o sumi od 94.000.000 evra) od prodaje Kristijana Ronalda Realu?

Fudbal je sigurno jedan od najprepoznatljivijih zaštitnih znakova Engleske, ali kriza „ne poštuje” tradiciju. Odgovor na gore postavljena pitanja nalazi se u načinu kako je Glejzer i stigao do vlasništva Mančestera.

Ceo posao oko preuzimanja bio vredan je 923.000.000 evra, a Glejzerov „napad” na „crvene đavole” bio je dug dve godine. U martu 2003. on je kupio prvih 2,9 odsto akcija Mančestera, dva meseca pošto je njegova Tampa osvojila Superboul. Ono što povezuje ova dva podatka jeste da je tada 74. godišnji Glejzer, vlasnik NFL šampiona, tih dana odlučio da proširi svoju sportsku imperiju.

(/slika2)U junu 2004. Glejzer je posedovao 20 odsto akcija Mančestera, a već u oktobru iste godine udeo u vlasništvu kluba iznosio je 28,2 odsto. Od novembra počinju agresivni napadi i ponude se ređaju u intervalima od dva meseca, da bi praktično sve bilo odlučeno 12. maja 2005. kada su irski biznismeni Dž. P. Mekmanus i Džon Manijer, prateći „govor novca”, odlučili da prodaju svoj udeo od 28,7 odsto akcija. Glejzer je stigao do 57 odsto, pa mu je u istom danu Škot Hari Dobson, vlasnik mnogobrojnih rudnika uglja, prodao svojih šest odsto. Sledećih 14 odsto pazario je od malih akcionara koji nisu mogli da odole Glejzerovoj ponudi (3,4 evra po deonici) većoj za 20 centi od one na berzi.

Mali akcionari nisu uspeli

Navijači sa 17 odsto akcija, okupljeni u svom udruženju „Ujedinjeni deoničari”, pokušali su da od japanske investicione banke Nomura dobiju kredit kako bi na tržištu kupili oko 10 odsto akcija i sprečili Glejzera (savetovala ga je firma NM Rotšild) da od Mančestera (konsultant Meril Linč) napravi privatno vlasništvo i povuče ga sa berze. Glejzer je bio brži stigavši do neophodnih 75 odsto. Povukao je klub sa Londonske berze i ubrzo kupio i sve preostale deonice, pretvorivši ga u privatnu kompaniju.

Reagovala je i britanska vlada, istina kada je sve već bilo gotovo (svaka sličnost sa ovdašnjim situacijama je slučajna), rekavši, po pisanju „Sandej telegrafa”, da će promeniti zakon i u budućnosti onemogućiti ovakav vid kupovine.

Navijački narod Mančestera bio je na nogama i u uzavrelim strastima, veoma naoštren (i danas, najblaže rečeno, ne vole američkog biznismena) protiv Glejzera za koga su govorili da „ne zna šta je fudbal i da će klub zbog njega izgubiti dušu”. Simpatizeri su pretili i bojkotom utakmica i bojkotom svega što je na sebi nosilo zaštitni znak Mančestera.

Već tada kada na svetskom finansijskom nebu nije bilo ni „k” od krize mnogi su upozoravali da je ceo posao visoko rizičan. Evo i zašto. Glejzer je u transakciju ušao sa nešto manje od trećine sopstvenog novca, dok su ostatak pokrile banke (kamate od dva do osam odsto) i hedž fondovi (kamate Citadela, Oh Zifa i Peri kapitala bile su 14,25 odsto).

U međuvremenu se Glejzer, koga su američki novinari opisivali kao čoveka koji voli da pravi novac od svega što kupi, oglašavao pomirljivim saopštenjima tipa „moja porodica je oduvek navijala za Mančester”, očigledno želeći da loptu prizemlji u najbržem mogućem roku, znajući da je časovnik već počeo neumoljivo da otkucava.

Pare pozajmljene od kluba

Glejzer (rođen 1928, lično bogatstvo „Forbs” je procenio na 1.100.000.000 evra danas) je sedamdesetih godina prošlog veka zaradio prve velike pare pametno investirajući u poslove sa nekretninama i prikolicama za automobile. U osamdesetim godinama počeo je da ulaže u šoping molove, kasnije i u proizvodnju „eir – begova” za automobile. Pokušaji da postane vlasnik kompanija Formiko (dizajn kuhinja) i Harlej Dejvidson (motocikli), ikona američkog stila života, kao i bezbol tima L. A. Dodžers od medijskog mogula Ruperta Mardoka, govore da je oduvek razmišljao globalno. Ali se sada, dobro preračunao.

Pod Glejzerovom upravom Mančester je stigao do tri uzastopne titule u Premijer ligi, osvojena je Liga šampiona, novac se slivao sa svih strana, ali je odlazio na vraćanje kamata, glavnice su se samo uvećavale. Ili su pare završavale, u protekle tri i po godine u džepovima porodične manufakture (ima pet sinova i kćer i svi su neki direktori u Mančesteru): čak 27.000.000 evra, što u vidu pozajmica od kluba, što kao plata i bonusi, Glejzerovi su ispumpavali iz svoje firme (i ovde je svaka sličnost sa Srbijom slučajna).

Za razliku od SAD u Engleskoj je dirnuti u klupska obeležja ili samo promeniti ime „Old Trafordu”, jeres o kojoj je čak zabranjeno i razmišljati. Malo je verovatno (mada nas je kriza naučila da više ništa nije nedodirljivo) da će tim putem Glejzer ići. Ono što se nameće kao poslovni potez jeste prodaja Mančesterovog „Zemunela”, kompleksa od 14 terena, restorana i ostalih pratećih objekata na 44 hektara, a najverovatnije i na rasprodaju igračkog kadra.

Novi zajam, gde su akcije garancija, omogućiće Glejzeru da izvesno vreme lakše diše i da tako, što brže može, servisira obaveze prema hedž fondovima, jer je taj pozajmljeni novac i najskuplji. Konačna ideja je da klub finansijski konsoliduje, taman toliko da ga proda između 1,1 i 1,2 milijarde evra. A danas, za takvu cifru, nema baš previše interesenata, pa bio to i slavni Mančester junajted...

Ratko Pavlović