Naklon pod propisanim uglom

Da li vam se nekada dogodilo da hoćete da se rukujete sa nekim Japancem i da vam, umesto pružene ruke, uzvrati – naklonom?

Kada je krajem protekle godine američki predsednik Barak Obama boravio u Tokiju pružio je ruku i duboko se naklonio japanskom caru Akihitu, zbog čega su mu mnogi kritičari u domovini zamerili rekavši da se ulagivao, piše „Japan tajms”.

Možda su vam bili upućeni prezrivi pogledi kada ste na javnom mestu izduvali nos ili kada ste zaronili svoj peškir u vodu toplog kupatila, a da pri tom niste ni bili svesni da kršite društvena pravila.

Mnoga japanska pravila lepog ponašanja mogu da zbune strance, ali ona su od ključnog značaja za starosedeoce jer njihovo poznavanje i poštovanje znači da su prihvatili kulturu Zemlje izlazećeg sunca.

Da biste se svakodnevno lepo ponašali u Japanu svuda su postavljene poruke i upozorenja u vezi sa primećenim antidruštvenim ponašanjem. Tako se onima koji kao prevozno sredstvo koriste vozove savetuje da ne zauzimaju više od jednog sedišta i preporučuje da se uzdržavaju od razgovora preko mobilnih telefona i puštanja glasne muzike.

U većini „onsena” (toplih kupatila) zabranjeni su kupaći kostimi, a gostima se savetuje da se istuširaju pre ulaska u kadu. U slučaju mešovitog kupatila upozorenje glasi – ne buljite u druge i ne razmećite se i ne prikazujte se pred ljudima.

Međutim, za mnoga društvena pravila ne postoje pisana upozorenja, pa se od stranaca očekuje da uče posmatrajući i, naravno, na svojim greškama.

Samo baratanje štapićima za jelo pravo je minsko polje i dovodi do teških gafova.

Uputstvo koje je sačinila akademija JAL (Japan erlajnz), formirana da bi poslovne ljude naučila pravilima ponašanja, nalaže svojim korisnicima da prvo „štapiće drže horizontalno i polako ih razdvajaju iznad svojih kolena”.

U knjizi „Prikaz japanskog lepog ponašanja na engleskom” savetuje se da se na štapiće nikada ne nabadaju komadi hrane, niti da se oni dodaju sa jednih na druge štapiće. Takođe se ističe da štapići ne smeju da se zabadaju u hranu u posudi tako da im krajevi štrče nagore, a sve zbog toga što se taj postupak dovodi u vezu sa mrtvima i hranom za njihovo poslednje putovanje.

Nemojte da vam padne na pamet da ližete štapiće ili da njima mašete iznad hrane dok se premišljate šta da jedete ili dok razgovarate – u vodiču stoji da je to strogo zabranjeno.

Klanjanje takođe spada u osnovni običaj, a stepen pod kojim treba da se sagnete zavisi od prilike.

Akademija JAL objašnjava da je naklon pod uglom od 45 stepeni uobičajen prilikom susreta sa nekom superiornom osobom, kada iskazujete zahvalnost ili se izvinjavate. Biće dovoljno da se naklonite 30 stepeni kada dočekujete posetioce ili se sa nekim upoznajete, dok je 15 stepeni zadovoljavajuće za neformalni pozdrav u hodniku.

Ostali saveti koji mogu da se nađu u ovom priručniku odnose se na razgovore koji treba da budu kratki prilikom upoznavanja i na posete, pa se kaže da ne treba zavirivati u tuđe ormane, police i ostale privatne delove nečijeg stana. Ovo poslednje ipak nije karakteristično samo za japansku kulturu.

Pored društvenih pravila ponašanja na formalnim večerama i religioznim ceremonijama, odrasli gaje običaj davanja poklona, koji je za mnoge u Japanu prava noćna mora. Gastronomski specijaliteti, slatkiši ili alkohol mogu da se poklanjaju rođacima ili kolegama na prelasku jednog u drugo godišnje doba ili u nekoj posebnoj prilici. Data su i neka neformalna uputstva o tome koliko novca treba potrošiti na prve poklone u zavisnosti od toga koliko je primalac značajan, a zatim i na poklone kojima se uzvraća nečija pažnja.

Davanje poklona ne predstavlja uvek samo gest zahvalnosti ili pažnje jer može da bude povezan sa podmićivanjem, smatra Ketrin Rup sa univerziteta Jejl.

„Ne samo da Japanci posvećuju mnogo vremena, brige i novca na davanje poklona, već ono predstavlja osnovni deo mehanizma makroekonomije”, napisala je Rup u svojoj knjizi „Davanje poklona u Japanu”.

Ovde ona ukazuje na suptilne nijanse koje u sebi nose lični pokloni šefovima ili lekarima ili darovi koje privrednici daju birokratama ili političarima i na taj način mogu da ubede primaoca da se ponaša u korist darodavca.

Kao i u drugim zemljama, japanska društvena pravila „leže negde između savesti ili samoizražavanja i zakona”, smatra Isao Kumakura,

profesor univerziteta u penziji koji radi na istraživačkom institutu Nacionalnog muzeja etnologije u Osaki.

„Čak i ako ste sami, postoji osećaj da vas neko negde možda posmatra”, a takvo osećanje posebno je jako i izraženo kod Japanaca, napisao je Kumakura u knjizi „Pristojno ponašanje”.

On smatra da japanska pravila ponašanja korene imaju u ritualima ceremonijalnog ispijanja čaja, borilačkih sportova i kreativnih umetnosti, mada su ti običaji bili isključivo za višu klasu, sve dok Japan sredinom 19. veka svoja vrata nije otvorio Zapadu.

Da bi bili prefinjeni u očima Zapadnjaka, trgovački centri kao što su Tokio, Jokohama i Osaka, ustanovili su regionalne zakone koji su nametali pravila ponašanja između samuraja i običnog sveta, piše Kumakura.

Na osnovu ovih zakona, muškarcima je bilo zabranjeno da obavljaju malu nuždu na javnim mestima, a radnicima da šetaju nagi u javnim kupatilima noseći odeću u rukama, što je bilo uobičajeno jer nisu hteli da se presvuku u čiste stvari pre nego što se okupaju posle celodnevnog rada, objašnjava Kumakura.

Danas, u moderna vremena, uputstva i priručnici za lepo ponašanje više se usredsređuju na poslovne situacije nego na ponašanje u kući ili u društvu.