Evropo, treba da izdržiš

Po povratku s krstarenja Evropom, poznanici pričaju da im se stari vic, o pretpostavljenom rasporedu njenih nacija na nebu, iskazao kao zbilja. Pa da bi: „u raju – policajac bio Britanac, kuvar Francuz, inženjer Nemac, administrator Švajcarac a ljubavnik Italijan, dok bi u paklu – policajac bio Nemac, kuvar Britanac, inženjer Italijan, administrator Francuz i ljubavnik Švajcarac”.

A kakav bi posao tamo gore sledovao Srbinu? Jedna od stranih gošći ovde prognozira da bi mu bilo povereno da „drži govore: u raju o nedoživljenom, a u paklu o proživljenom”…

Nije li deplasirana sva ta vickastost u tmurnim, ne samo meteorološki, vremenima? Nije, tvrde analitičari: Evropa upravo ostvaruje verovatno najveći „vic” svih (bar njenih) vremena: jedinstvo unutar sebe.

A „da đavo ne bi odneo šalu”, Evropa mora da prevaziđe svoje tradicionalne nesloge i objedini se da bi „preživela” novi raspored snaga i poslova, ne na nebu već na zemlji – složilo se, nedavno osnaženo, rukovodstvo kontinentalne zajednice. Ne radi se, naravno, o golom opstanku, već o zabrinutosti da se sačuva mesto među kreatorima glavnih globalnih zbivanja.

Kao nikad dosad, Evropa je danas i bliža iskušenjima „ostatka sveta” i udaljena od svoje tradicionalne uloge u njemu. Bliža drugima, mada u dozi koja izmiče ujednačavanju, jer kao i oni sada „jedva sastavlja kraj s krajem”. A udaljena od onog što je bila jer je – prvi put posle Hladnog rata (iako se baš na njenom tlu okončao) – u iznudici da se prilagođava novom rasporedu snaga u svetu (iako ga je dugo oblikovala po svojoj meri), a ne on njoj.

Napomene u zagradama sugerišu da se radi o, takoreći, revolucionarnoj promeni. To jest, da pionirski izvođač globalizacije trpi udarce iz sopstvenog projekta.

Na sve strane se priča, naime, da će ovaj vek biti drugi uzastopce u kome evropske sile ne drže primat na globalnoj rang-listi moći. Prošlo stoleće je, podseća se, bilo „u znaku Amerike”, a za sadašnje je „samo pitanje” da li će biti kao prethodno ili će mu glavni pečat udariti – Kina, samostalno ili u tandemu. Prognozira se, takođe, novo premeravanje moći – uz povećano učešće Indije, Rusije (evroazijskog opsega), Japana, Brazila…

Neophodan nam je brži ekonomski razvoj da bismo očuvali evropski način života – jednoglasno je „dvoglavo” liderstvo EU, oličeno u prvom predsedniku Belgijancu Hermanu van Rompuju i Hoseu Luisu Rodrigesu Sapateru, premijeru Španije koja je preuzela uporedno rotaciono rukovođenje po nacionalnom ključu. Pomenuti evropski način života sa svim njegovim nijansama, čini mi se, posle popriličnog obigravanja planete, dosad najbolje razrađenom i mnogim drugima najpoželjnijom, ali i najugroženijom sistemskom vrstom. Tetura se, naime, pod udarima naleta robe koju proizvodi jeftina radna snaga, kakva je u „komunističkom kapitalizmu” Kine, bezbednosne zavisnosti od Amerike i vrednosnih (demokratija i tržišne zakonitosti) povezanosti s njom, uz povećanu energetsku zavisnost od isporuka Rusije…

Osećam potrebu da kažem: „Evropo, izdrži”! Nađi načina da ne postaneš kao drugi, koji te mestimično pretiču da bi dostigli ono što ti već jesi – dosad najveći sklad produktivnosti i humanosti, prava i obaveza, sloboda i odgovornosti.

Podršku za ovakav pristup našao sam i u pogledima američkog nobelovca (za ekonomiju) Pola Krugmana. Polemišući s lokalnim optužbama na račun šefa Bele kuće Baraka Obame da „Ameriku preobraća u (nepoželjnu) socijaldemokratiju” Evrope „koja je izgubila privrednu dinamiku”, autor napisa u „Njujork tajmsu” ističe da je „realna poruka suprotna tvrdnjama konzervativaca i da je Evropa i primer ekonomskog uspeha i potvrda delotvornosti socijaldemokratije”, kao i „dokaz da napredak i socijalna pravda mogu da idu uporedo”.

Osporava, pri tom, domet pojednostavljenih računica o kvalitetu života. Ko je prilikom poseta Parizu, Frankfurtu i Londonu video nazadovanja kakva se pripisuju tim metropolama, tobože pita Krugman, da bi preporučio: „Verujte više sopstvenim očima nego šturim statistikama”.

Navijam za to da naš Stari kontinent uspe u preobražajima toliko da postane  bitan novitet 21. veka. Da pokaže da je mogućan spoj „nespojivog”, za kakav su u većem delu prošlog veka važili njegovi istočni i zapadni delovi.

Sklon sam i mišljenju da ako Evropa ne uspe u svom objedinjavanju neće uspeti ni konstruktivno prekomponovanje sveta u skladu s, nesporno, već izmenjenim realnostima. Zašto? Iz bar jednog razloga. Ako ona ne uskladi svoje razlike – teško je poverovati da će se prevazići ostali jazovi, znatno dublji od njenih, kao i između nje i neposrednog okruženja.

Čini se da je podesan trenutak da Evropljani (i mi, kao Uniji još nepriključeni, ali deo neophodan za njeno kompletiranje) ispolje autoreformatorsku dalekosežnost. Da objedinjavanjem ostvarimo željeno a nedoživljeno i potisnemo proživljeno – bar ono što je preusko etiketirano kao „balkanizacija”.