Talenat ne stari

Šta da promenimo, kako da budemo bolji i sebi i drugima,pitanje je odkoga nikad ne treba da se umorimo.

Jedna od prvih stvari za koju mislim da treba da promenimo kod sebe je da više verujemo da svako od nas ima veliku moćda utiče na poboljšanje kvaliteta svog života,bez obzira na okolnosti koje ga okružuju. Poslednje što iko ko nije zadovoljan svojim životom, a znamo da mnogi nisu, je da se prepusti, životari i čeka da mu pomoćstigne. Čini mi se da mnogi ovde ne shvataju da su ljudi svuda na svetu isti. Da svuda postoji skoro ista količina pameti, talenta, sposobnih ljudi, i da veće zemlje imaju samo tu prednost da mogu da biraju najbolje među većim brojem ljudi, ali oni imaju i srazmerno veće potrebe. Tako da,po meni,to nije presudan faktor.Presudno je šta svako društvo radi i na koji način podržava i koristi,u onom najlepšem smislu reči,svoje najsposobnije i najdarovitije ljude. Trend kod nas na žalost jošuvek nije na strani najsposobnijih većvlada jedna osrednjost u kojoj prosto sve može da prođe i sve se izjednačava. Naravno,postoje izuzeci, postoje ljudi kod nas koji znaju koliko pomoćnekom natprosečno sposobnom nije samo podrška njemu većdirektan ulog u napredak čitavog društva. Zbog toga svuda ,,napolju” talenat jeneprikosnoven i smatraju ga za vrhunsku vrednost. Jer,znaju da je vrednost jednog čoveka istovremeno ivrednost društva kome on pripada.

Postoji stara izreka da je jedno društvo vredno onoliko koliko su vredni njegovi najbolji ljudi. Ali to ne znači da je dovoljno samo da oni postoje, većdruštvo mora da stvori uslove da se njihove sposobnosti iskoriste na najbolji način. U tomslučaju svi suna dobitku. Žao mi je ponekad koliko je taj sistem kod nas jošu ranom razvoju. Postoji puno inicijativa da se to promeni i ima ljudi koji se zaista trude da pomaknu stvari napred, ali suviše često nailazim na primere koji mi govore da većina jošnije dovoljno naklonjena svojim najboljim ljudima.

Volela bih da postoji takav sistem vrednosti po kome će se ponovo uspostaviti parametri kvaliteta u svim oblastima. Jer verujem da niko od nas ne želi da nas u skorijoj budućnosti posmatraju kao jeftinu radnu snagu većkao zemlju koja je možda mala ali važna budući daobiluje obrazovanim, stručnim i sposobnim ljudima čiji je kvalitet relevantan u svetskim okvirima. I većna ovu rečenicu skoro da mogu da čujem neke kojiodmahuju rukom i govore: ,,Ma,da,bašćemo mi da stignemo svet,to su bajke,stalno ćemo da kaskamo za razvijenima.”

Taj stav ne vodi nikud, samo čini ljude da se osećaju bespomoćno, ali,što je mnogo važnije,taj stav nije odraz realnog stanja stvari većstanja svesti.

Kad god bilo gde otputujem van naše zemlje tek tamo shvatim koliko zapravo vredimo i koliko mnogi među nama nemaju pravu svest o tome i zbog toga nemaju ni velike ambicije,kako spram sebe tako i spram društva u kome žive. Žao mi jekad vidim ljude koji se zadovoljavaju preživljavanjem umesto da otkriju ono u čemu su dobri (a svako u nečemu jeste) i izgrade sebi život u kome su razvili svoj potencijal do kraja. Ali nije lako otkriti sopstvene sposobnosti, nekad je potrebno vreme, nekad pravi ljudi da to prepoznaju, tako da je obaveza društva da uspostavi sistem u kome može da prepozna, obrazuje i podrži talente svih generacija. Jer talenat ne može da stari,on može samo da bude iskorišćen ilizapostavljen,a to u rezultatu dođe isto,kao da ga nije ni bilo, što je ogromna šteta za sve.

Glumica