Banka razvoja ili spasa

U razvojnoj banci trebalo bi da bude samo onoliko kredita koliko ima para, smatra guverner Radovan Jelašić. Jer, kada država želi da pomogne (kao što to čini sada subvencionisanim kreditiranjem), ona to može da uradi i bez razvojne banke, uveren je prvi čovek centralne banke.

Kao supervizor, doduše, smatra da bi za Srbiju bilo dobro da ima državnu razvojnu banku koja ne bi primala depozite, niti bi direktno radila sa klijentima, nego isključivo preko poslovnih banaka. To podrazumeva da bi ta institucija morala da bude razvojna državna banka 21. a ne 19. veka koja „deli pare iz budžeta i šakom i kapom”.

Predavač Bankarske akademije Ana Jolović otkriva nedostatke osnivanja takve institucije. Iskustvo pokazuje da su razvojne banke, po pravilu, niskoefikasne:

– U slučaju formiranja razvojne banke u vlasništvu države, nameće se ozbiljno pitanje visine plate rukovodstva, a time i kvalifikovanog kadra koji će rukovoditi bankom. Limitirane plate u državnom sektoru ostavljaju izbor između dve opcije, angažovanje manje kvalifikovanog ili manje iskusnog kadra ili kršenje, odnosno promenu zakona. Osim toga, javnost je vrlo osetljiva na visine plata državnih službenika, posebno u finansijskom sektoru – kaže ona.

Problem ne bi nastao samo na nivou troškova, dodaje, već bi se otvorila pitanja odgovornosti i nadležnosti , kao i konkurencija među državnim institucijama.

– Ako pretpostavimo da bi ta banka finansirala mala i srednja preduzeća koja čine najveći deo naše privrede, ona bi postala direktan i nelojalan konkurent komercijalnog bankarstva. Takva banka ne bi bila vođena profitom kao osnovnim ciljem, pa bi uticaj politike ili interesna sfera verovatno bili visoki. Zašto bi građani iz budžeta finansirali gubitke i nelojalnu konkurenciju? – pita se naš sagovornik.

Osnivanje razvojne banke bio bi državni projekat, od kojeg bi korist imali određeni igrači na tržištu, dok bi troškove snosili svi – upozorava Jolović.

– U slučaju da banka finansira razvojne projekte koji se isključivo odnose na infrastrukturu, lokalni i regionalni razvoj, trebalo bi imati u vidu da se ne radi o standardnim bankarskim proizvodima. Kao primer možemo zamisliti državnu razvojnu banku koja finansira neki koridor, a potom sama sebi vraća novac umanjen za provizije i troškove razvojne banke – navodi naša sagovornica.

Ona dodaje da je činjenica da se pojedini zagovornici te ideje pozivaju na postojanje sličnih institucija u svetu, ali da se mora imati u vidu da su ove institucije osnovane (na primer nemačka KfWbanka) posle Drugog svetskog rata radi obnove ratom razrušene zemlje. Osim toga, napominje Jolović, to više nisu nacionalne razvojne banke, već institucije koje posluju po tržišnim principima i sredstva sve više prikupljaju na međunarodnim finansijskim tržištima. Svako poređenje srpske razvojne banke sa njima je, u najmanju ruku, neprikladno, objašnjava.

Ideje o formiranjusrpske razvojne banke kreću se u rasponu od ponovnog oživljavanja jedne od četiri velike banke u stečaju, preko Fonda za razvoj, do banaka u većinskom državnom vlasništvu.

Ekonomista Miroslav Zdravković smatra da u slučaju Srbije to ne bi bila razvojna, već spasilačka banka, jer se udeo loših kredita povećava, što predstavlja mač sa dve oštrice kad je reč i o bankama i o korisnicima kredita.

– Ukoliko bi Ministarstvo finansija moglo da nađe spoljnog kreditora (Norvešku, Kinu, Nemačku, Libiju…) koji bi odobrio kredit od, recimo, četiri milijarde evra (po kamatnoj stopi od tri do pet odsto na pet do desetgodina), moglobi i da krene sa finansijskim spasavanjem proizvodnih preduzeća. Tom svotom novca bi se otkupili gotovo svi krediti odobreni prerađivačkoj industriji. Banke bi smanjile svoj finansijski rizik, a privreda bi došla do „svežeg vazduha”.

Pritisak da se radnici otpuštaju kako bi preduzeća mogla da odgovore na svoje finansijske obaveze bio bi smanjen – navodi Zdravković.

B. Dumić
A. Nikolić