Patuljak kao džin

Srušiti staro i izgraditi novo – princip je kojim se, u različitim vidovima, rukovode i kapitalisti i revolucionari i operatori tranzicija i dileri nekretninama i tehnološki inovatori i kreatorska avangarda… Svi oni bi sada mogli da se iskažu na – Haitiju, zemlji koju je zemljotres takoreći „sravnio sa zemljom”, uništivši joj i desetine hiljada života, i prestonicu, pa i ukupni poredak.

Ništa više na tom ojađenom i opustošenom karipskom području neće biti kako je bilo, a šta će tamo nastati – zavisi od sveta. Prvi put u novijoj istoriji, međunarodna zajednica je u prilici da na „zbrisanom” prostoru izvede – kosmopolitsku transformaciju, da jedan svoj zabataljeni deo preobrazi u modernu tvorevinu, u kojoj bi se globalne snage iskazale kao moćnije od lokalne katastrofe.

Za tako nešto nema nade – kazaće svako ko u vidu pretežno ima savremene domete spoljnih intervencija i aktuelnu krizu u kojoj smo „svi opterećeni sopstvenim teškoćama pa ne možemo još da brinemo i o tuđim mukama”. Ali, Haiti se ispostavlja i kao – delikatan test kolektivne spremnosti za prevazilaženje kolektivnih posrtanja.

Na probi su bar dve temeljne i usaglašene postavke za izlazak iz tekuće globalne krize. Prvo, da su problemi (uključujući i ekonomske i klimatske i terorističke lomove) toliki da se iz njih može izaći samo zajedničkim akcijama. Drugo, pravilo: „suviše veliki da bi se dopustilo da propadnu” (koje se primenjuje za očuvanje pokleklih finansijskih pa i administrativnih giganata) moglo bi da rasplamsa masovni gnev ako mu se ne priključi načelo „dovoljno mali da mogu biti spaseni propasti”.

Haiti oličava obe preporučljivosti. Lom u njemu je, trenutno, veći nego igde i za stabilizaciju je neophodna najveća mogućna globalna solidarnost, uz razumevanje lokalnih specifičnosti, a i dovoljno je „mali” (oko 10 miliona žitelja, najsiromašnijih na zapadnoj hemisferi).

Ako, kao takav, ne bude izbavljen i obnovljen, ko drugi onda može da računa na spas bez novih, još većih, drama – pitanje je koje lebdi nad njegovom katastrofom. I izaziva strepnje od prerastanja tog „patuljka” – poput niza drugih, naročito od Bliskog do Dalekog istoka – u „džina” koji seje beznađe, a čija bi produžena propast bila signal za povećavanje ekstremizama i „otpadništva” širom sveta, kao reakcija na „neefikasnost” regularnosti i saosećajnosti.

Prevladava svest o takvim nepoželjnostima. U toku je masivna operacija međunarodne pomoći Haitiju, ponajviše iz SAD koje obećavaju da će zadržati lidersku ulogu u tom pogledu, ali i kažu da računaju na sadejstvo sveta.

Amerika mora, pri tom, da promeni svoj pristup jer su njene ranije intervencije više naškodile nego pomogle Haitiju – poručio je Džefri Saks, harvardski profesor i savetnik generalnog sekretara UN. Preporučuje istrajnu i svestranu podršku, kakve dosad nije bilo, i predviđa da će za stabilizaciju Haitija biti potrebno od dve do tri milijarde dolara svake od narednih pet godina, pa da je neophodna internacionalna akcija.

Stručnjaci ukazuju i da je vreme da se na Haitiju najzad stvori sistem, koji neće zavisiti ni od spoljnih intervencija ni od premoći domaće korumpiranosti. Kao i da je nadasve logično da se izgrade objekti otporni na zemljotrese i uragane kakvi su toj lokaciji „suđeni”.

To bi, međutim, značilo da Haiti postane izuzetak od zakona ekonomičnosti. Zasnovanog na pretpostavci da se do boljeg života stiže smanjenjem troškova a povećanim rizicima života. „Patuljasti” nesrećnik poprima, stoga, obrise i džinovskih nedoumica: ne samo šta će biti s njim, nego i šta bismo sa svima nama. Tačnije: da li će nam „haitizacija” poslužiti kao model za jačanje ili slabljenje sada svakako prevladavajućih – haotizacija.