Nema više abadžija i mutavdžija

Leskovac – „Srpski Mančester“, kako je nazivan grad zanatstva i tekstila Leskovac, nekada je bio značajan zanatsko-trgovački centar Srbije. Šezdesetih godina devetnaestog veka, u Leskovcu su postojala 62 različita zanata. Savremena tehnologija ih je polako potiskivala i gušila, pa su počeli jedan po jedan da izumiru.

– Nekada je bilo mnogo grnčara, čak su dolazile zanatlije iz Pirota i otvarale grnčarske radnje, a danas je ostala samo jedna, no ni ona se ne bavi isključivo grnčarstvom. Nema više licidera, opančara, papudžija, mutavdžija, abadžija, sarača, nema čak ni nekada rasprostranjenog užarskog zanata koji je na ovim prostorima postojao još od Dardanaca i Tračana, što znači i pre Hrista – ističe za „Politiku“ etnolog Slađana Rajković, viši kustos Narodnog muzeja u Leskovcu.

Užarstvom se ovde bavilo i po trista ljudi, što znači da je od tog zanata živelo oko hiljadu Leskovčana. Užarstvo predstavlja korene tekstilne industrije u ovom gradu. Godine 1884. u selu Strojkovcu na Nakrivanjskoj reci formirana je gajtanara, pa je Leskovac postao značajan centar užarstva i gajtanarstva u Srbiji. Sada su ti zanati zaboravljeni.

Jedan od najstarijih zanata je i prerada kozje dlake kojom su se bavile mutavdžije. Smatra se da je taj zanat star koliko i koze. Posebno je bio razvijen u vreme Turaka, a broj mutavdžija se povećao u vreme Drugog svetskog rata kada je industrija posustala. Sa donošenjem zakona o zaštiti šuma 1948. godine, kada je zabranjeno čuvanje koza, ovaj zanat je počeo da izumire, sve dok se nije konačno ugasio.

Liciderski zanat, koji je uvek pratio voskarski, potisnula je prehrambena industrija. Niko više ne pravi nekada veoma omiljene liciderske kolače u obliku srca, konjića, lutkica. Liciderska srca, nekadašnji simbol vašara i narodnih svetkovina, koja su razmenjivana u obredne svrhe, mladi su koristili za ljubavne poruke. Srca sa ogledalcima i napisima dugo su se održala, ali ih je potisnuo veoma brz napredak prehrambene industrije. Naša sagovornica objašnjava i zanimljivu vezu dva potpuno različita zanata koji su spojeni u jedan – voskarski i poslastičarski, odnosno liciderski: „Povezivala ih je ista, obredna svrha. Na zadušnicama se pale sveće i služe se kolači za dušu“, kaže Rajkovićeva.

Tradiciju zanatstva u Leskovcu danas čuva tek pokoji kazandžija i limar.