Navijači iz Brisela i Moskve

Ako je prvi krug ukrajinskih predsedničkih izbora (održan proteklog vikenda), uglavnom, prošao bez uplitanja velikih igrača sa međunarodne scene, teško je poverovati da će tako ostati i do novog glasanja, zakazanog za 7. februar. Glavna bitka tek se rasplamsava. U njoj su se, prema očekivanjima, našli Viktor Janukovič i Julija Timošenko, dva iskusna igrača, koji su u proteklih pet godina prošli kroz sve vrtloge političkog života „narandžaste Ukrajine“. Svako na svoj način.

I dok će u naredne dve nedelje lokalna ukrajinska tema biti: ko će se od „16 gubitnika“ (u izborima je učestvovalo 18 kandidata) kojem jatu prikloniti, van granica bivše sovjetske republike prave se daleko ozbiljnije računice. Jer, sa nešto ispod pedeset miliona žitelja, drugoj po veličini teritoriji smeštenoj u samom centru Starog kontinenta i vojnom moći za poštovanje, Ukrajina predstavlja strateški zalogaj koji se ne ispušta. „Nespretna“ spoljna politika, kakvu je vodio dosadašnji predsednik Viktor Juščenko samo je dodatno zemlju dovela u zavisnost od spoljnih uticaja.

Prošli predsednički izbori (2004–2005) i potonja „narandžasta revolucija“ jasno su naznačili šta se sve kuva oko Ukrajine. Tada je nastao i stereotip da je Janukovič „proruski“ čovek, dok je za Timošenkovu važilo da je naklonjenija Zapadu. Ovo drugo svakako i zbog toga što je ona tada, prema svim ocenama, bila stožer Juščenkovog pobedničkog tima. Taj stereotip održao se u velikoj meri i do danas.

(/slika2)Ukratko, pitanje glasi: kuda će se uputiti Ukrajina ako pobedi Janukovič, a kuda ako pobedi Timošenkova?

Iako je u prvom krugu osvojio preko deset odsto glasova više od svoje konkurentkinje (35 naspram 25 odsto), Janukovič ne može baš sa sigurnošću da računa na konačnu pobedu. Njegovi glasači su rekli šta imaju i oni će to sigurno ponoviti i 7. februara. Ali, po mnogima, to je i sve na šta može da računa. Sa druge strane, Timošenkova je poznata kao izvanredni finišer. Njoj bi, opet prema procenama, trebalo da pripadne većina glasova onih Ukrajinaca koji su u prvom krugu glasali za nekoga od „16 gubitnika“. Naravno, pod uslovom da ponovo krenu ka biralištima.

Upravo ta nejasna situacija traži veće i otvorenije angažovanje „prijatelja“ izvan zemlje. Komšijska partija Jedinstvena Rusija, koju predvodi ruski premijer Vladimir Putin, već je izdala saopštenje da u potpunosti stoji iza Janukoviča. Odgovor je stigao od analitičara časopisa „Forbs“. Tamo tvrde da bi pobeda Timošenkove ubrzala slanje u Ukrajinu para Međunarodnog monetarnog fonda, dok bi trijumf Janukoviča dodatno ugrozio ionako slabašnu domaću valutu grivnu. Ne treba ni naglašavati da je Ukrajina jedna od zemalja koju je svetska finansijska kriza najteže pogodila.

Malo ko, međutim, podseća da je upravo Julija Timošenko u ulozi premijera najviše učinila za ublažavanje Juščenkove otvorene antiruske politike. Dok se Janukovič tokom proteklih godina na sva usta kleo kako će, ako postane predsednik, vratiti ruskom jeziku u Ukrajini status zvaničnog, poboljšati odnose sa Moskvom, pronaći pravo rešenje za ostanak ruske Crnomorske flote na Krimu..., Timošenkova je uspevala da sa Putinom, u direktnim kontaktima, nađe zajednički jezik i u najkritičnijim situacijama – kada se pola Evrope smrzavalo usled nedostatka gasa koji iz Rusije preko Ukrajine teče ka zapadu. Doduše, njen posao kao premijera je i bio da „lomi ruku“ sa Putinom, ali sve ukazuje na to da je to „lomljenje“ prolazilo u mnogo srdačnijim okolnostima od onih koje je diktirala Juščenkova politika.

Sa druge strane, ni Janukovič više nije persona non grata u zapadnim krugovima. Uostalom, on je moćan biznismen, a sa takvima valja održavati dobre poslovne odnose. Njegovo predsednikovanje najverovatnije bi usporilo ulazak Ukrajine u NATO, ali o tome danas više ne razmišljaju ni u Briselu. Članstvo u Evropskoj uniji je nešto sasvim drugo, a upravo to je ono što je najprimamljivije i Ukrajincima i Evropljanima. Ako se sagledaju ekonomski potencijali Ukrajine i evropska glad za novim tržištima, korist bi, nesumnjivo, bila obostrana.

Pitanje je, dakle, koja je od dve ukrajinske predsedničke opcije (ako uopšte jeste) prihvatljivija za Moskvu, a koja za Brisel. Timošenkova je dokazano fleksibilnija osoba, ali i Janukovič na tom planu pokazuje vidan napredak. Dilema nije mala. O tome će, ipak, na kraju odlučiti – Ukrajinci.