Packa Obami na godišnjicu

Dok je primao čestitke za navršenu prvu godinu na čelu Bele kuće, Baraku Obami je dlan iznenada zabrideo od – žestoke, političke, packe. Na masačusetskim izborima za Senat, naime, njegova favoritkinja je u utorak izgubila od republikanskog konkurenta, što je predsednik SAD doživeo, s pravom, kao udarac „biračkim prutom” i po njemu lično pa i po ukupnom kursu vladajućih demokrata.

Događaj mu je bio čak četvorostruko bolan i neugodniji od svih (bar onih dostupnih javnosti) iskušenja u upravljanju državom, čije je kormilo preuzeo usred „finansijskog cunamija” koji je preplavio gotovo ceo svet. Prvo, poraz u Masačusetsu je demokratama oduzeo mogućnost da neosporeno vladaju parlamentom (nestala je većina kojom su mogli da spreče republikance da „beskonačnom govorancijom” blokiraju usvajanje zakona). Drugo, republikanac je zauzeo baš mesto upražnjeno smrću senatora Teda Kenedija koji je ranije važio za Obaminog „mentora”. Treće, tako je neposredno potkopano i nasleđe loze Kenedija na koju mnogi „kaleme” harizmu sadašnjeg lidera, kao „crnačkog Džona Kenedija”. Četvrto, osporen je predsednikov kurs, a najoštrije njegov unutrašnji akcioni prioritet – zdravstvena reforma (čiji je najistrajniji zagovornik bio Ted).

Da je mogao da bira šta neće na godišnjicu svoje vladavine, Obama bi, svakako, izbegao ovakav sticaj okolnosti koji deluje i kao specifična kontra Nobelovoj nagradi za mir. To vrhunsko priznanje dodeljeno je nedavno njemu – za rasplamsavanje nade u mirniji svet (iako šalje pojačanja na avganistansko ratište), a masačusetski birači su ga kaznili što je „pobudio više nada u bolji život nego što može da ih ostvari”.

Obama jeste popravio međunarodnu situaciju i nacionalni imidž, a i začeo reforme kakve Amerikanci nisu proživeli posle Drugog svetskog rata. Ankete pokazuju, međutim, da mu je ukupni rejting opao, a istraživači En-Bi-Sija i „Volstrit džornala” preciziraju da je skliznuo na manjinskih 48 odsto. Najubedljivija mu je podrška kao „inspirativnoj ličnosti”, a najmanja kao „realizatoru masovnih očekivanja”. Naročito mu se zamera, proizlazi, što nije ispunio obećanja da će „korenito promeniti birokratsko-lobističke običaje Vašingtona”, a još više zato što su „u antikriznim merama građani prošli slabije od berzanske elite – najodgovornije za nacionalna i globalna posrtanja”.

Obama ostaje, ipak, uzor nizu lidera: „Kad se prvi put crnac uselio u Belu kuću, zašto ne bi bila mogućna i druga čuda.” Njegova iskušenja su, reklo bi se, pre – opšta opomena. Pre svega – onim vlastima koje umišljaju da su mu muke realnije a obećanja nerealnija od njihovih.