Večno budni ciganski kralj

Lakoća sa kojom je saopštavao svoje muzičke misli, harmonijska raskoš i melodijska elokvencija doprineli su da njegov instrument postane „gitara sa ljudskim glasom“; njegova virtuoznost slušaoce i danas ostavlja bez daha. Ali ono što zapravo izaziva bezrezervno divljenje jeste neuhvatljiva muzička ideja, koja je pristizala nenajavljeno iz dubina njegovog bića iznenađujući i njega samog. Francuski Ciganin Manuš, genijalni džez gitarista Džango Renart, bio je jedan od onih ljudi koje ponajbolje opisuje misao Pola Klodela o tome da je umetnik koji obraća pažnju na svoju umetnost isti kao i mesečar koji bi pazio na svoje noge.

U brabantskoj varošici Liberši, 23. januara 1910. godine, putujući zabavljači Žan-Ežen Vajs i Loransa „Negro“ Renart dobili su sina. Po imenu iz njegove belgijske krštenice – Žan – retko ko ga je znao. Cigani su svojoj deci davali imena koja su opisivala crte njihovih karaktera: Baro (veliki), Grofo (plemeniti), Zuna (sunce), Čanga (senka). Za svog prvorođenog sina Loransa i Žan-Ežen smislili su jedinstveno, čak i Ciganima vrlo neobično ime: Džango. To je, u stvari, glagol u prvom licu, i na ciganskom znači: budim se. Ime je nagovestilo čudesnu dečakovu sudbinu.

Već sa dvanaest godina, Džango je počeo da zarađuje novac kao muzičar. Prateći harmonikaša Vetezea Gverina, zaronio je u opskurni svet pariskih plesnih dvorana u kojima su se održavali mizet balovi (balsmusette). Tu su se okupljale razne fele, mornari i vojnici, radnici i begunci od zakona, kurve i njihovi svodnici. Ove igranke najavljivane su na noćnim ulicama velikim neonskim reklamama, „crvenim kao krv“, kako ih je opisao slavni fotograf Brasaj. U noći 2. novembra 1928. godine, tek što se vratio sa nastupa u poznatoj dvorani „La Java”, jedna sveća je izazvala nesreću: njegov karavan se zapalio i on je jedva izneo živu glavu. Zastrašujuće opekotine su ga zamalo ostavile bez noge, a vatra je unakazila njegovu levu šaku: mali i domali prst ostali su zgrčeni poput kandži. Posle više od godinu i po dana uspeo je da se oporavi, i da, prilagođavajući se novoj situaciji, smisli nove forme akorda, arpeđa, novi način sviranja.

Dobro poznata priča o susretu u hotelu „Kleridž” na Šanzelizeu 1934. godine kaže: Stefan Grapeli je u garderobi za muzičare zamenio žicu na svojoj violini i probao je zvuk svirajući neke melodije američkog džeza. Prepoznavši ih, Džango se u trenu nadovezao, a ovom neočekivanom sešnu pridružio se i Džangov rođeni brat Žozef „Nin-Nin”, još jedan gitarista, Rože Šapu, i basista Luj Vola. „HotClubdeFrance”, grupa entuzijasta koju je vodio strogi propovednik džeza, Ig Panasje, u to vreme je organizovala nastupe američkih muzičara i objavljivala publikaciju „JazzHot”, prvi magazin u svetu u potpunosti posvećen džezu. U Džangovoj muzici prepoznali su nešto zaista novo i sveže. Uz njihovu podršku, Džango i Grapeli stekli su pozornicu, publiku i ime. Postali su Kvintet Hot kluba Francuske, i ubrzo i velike zvezde.

„Bilo šta što počinje sa Elingtonom, završava se sa pokušajem ubistva firera!“, rekao je jedan SS-šturmbanfirer na saslušanju mladih ljubitelja svinga u Hamburgu 1944. godine. Nacisti su džez žigosali kao „degenerisanu umetnost“. Ironijom sudbine, Drugi svetski rat označio je zlatnu eru svinga u Parizu. Noćni život je cvetao, a Džangova muzika je preko noći postala popularna i među okupatorima. Umesto Grapelija, koji je posle izbijanja rata ostao u Londonu, Džango je, nadahnut muzikom Benija Gudmena, pronašao zamenu u klarinetisti Iberu Rostenu. Grupa je dobila i bubnjara, pa je to postao je pravi hot sastav koji je 1940. godine dobio ime Novi kvintet hot kluba Francuske. Početkom rata nastala je i predivna, jedinstvena Nuages (Oblaci), kompozicija koju su mnogi doživljavali kao alternativnu himnu ratnog Pariza.

Posle oslobođenja, američki vojnici su preplavili Pariz, a oni među njima koji bez džeza nisu mogli ni daleko od svojih kuća pohrlili su u „La Roulotte”, klub na Monmartru u kome je Džango nastupao (Amerikanci su, inače, Pigal u slengu zvali „svinjac“, što je igra reči od Pigalle i PigAlley). On je njih podsećao na dom, oni njega na veliku želju za „obećanom zemljom“. Džango je u Ameriku stigao 29. oktobra 1946. godine, a turneja sa orkestrom Djuka Elingtona započela je 4. novembra trijumfalnim koncertom u Klivlendu. Usledili su nastupi u petnaestak gradova, uključujući i dva u Njujorku, u Karnegi holu. Prvi koncert bio je očekivani uspeh, ali je drugi bio neočekivani fijasko. Orkestar je odsvirao uvodni set bez gitariste, Elington je produžavao koliko je mogao, a onda je ustao od klavira i rekao publici da se „čuveni gitarista Džango Renart večeras neće pojaviti na ovoj sceni“. Slične su se stvari toliko puta ranije događale i kod kuće: umesto na nastup, odlučio bi da ode na bilijar, ili bi ostao da spava, ili bi jednostavno zaboravio. Ovog puta, Džango je sreo boksersku legendu Marsela Serdana i iznenadni susret sa zemljakom ga je toliko usrećio da je u priči sa njim izgubio pojam o vremenu.

U periodu 1949–1950 Džango se delimično povukao sa scene. Povratak je usledio sa bibap sastavom „Be BopMinstrels” u Klubu Sen Žermen, novom džez kabareu (čiji je dobri duh bio pisac i trubač Boris Vijan) u četvrti Sen-Žermen-de-pre. Nastupi u februaru 1951. bili su senzacionalni. („Noći, ali prosvetljujuće“, rekla je Žilijet Greko.)

Džango se u jesen 1951. godine odselio u seoce Samua na Seni, u blizini Fontenbloa. Mirno je živeo sa ženom Nagin i sinom Babikom, slikajući, pecajući, uživajući u reci, biljkama i pticama. Tu je nastala jedan od njegovih najpoznatijih kompozicija, Anouman.

Veliki impresario iz SAD Norman Grenc i Džango sreli su se u martu 1953. godine u Parizu. Tada su se dogovorili za veliku turneju na jesen. Sredinom aprila iste godine Džango je svirao na koncertima u Bazelu i Ženevi. Požalio se Nagin na glavobolju i ukočenost prstiju. Nije uspela da ga nagovori da poseti lekara. Vratili su se u Samua; Džango je opet bio presrećan što može da se opusti u bezbrižnoj dokolici. U subotu 16. maja, na terasi omiljene kafeterije „AubergedeL’Îlle”, iznenada je kolabirao. Umro je od moždanog udara istog dana. Sahrani na mesnom groblju prisustvovali su njegova porodica i mnoge kolege muzičari, prijatelji i poštovaoci. Nin-Nin je na Džangov kovčeg položio njegovu gitaru.

Posle decenija zatišja tokom kojih je Džangova muzika pomalo padala u zaborav, početkom osamdesetih godina javlja se novi talas interesovanja za nju. Mala diskografska kuća „Jazzpoint” snimila je alzasko čudo od deteta, Birelija Lagrena, i – krenulo je! Sinovi poznatog gitariste Matloa Ferea Žan-Žak „Bulu” i Eli „Elios” pošli su Džangovom stazom, kao i Rafael Fais, sin Luja Faisa koji je podučavao i njega i još jednog mladog gitaristu – Anžela Debara. Iz holandskog klana Rozenberg pristigao je briljantni gitarista Stohelo, i jedan još mlađi, Džimi. Imena se ređaju: Fapi Laferten, Jorgi Lefler, Vivi Limberger... do najmlađih, Davida Renarta (Babikovog sina, a Džangovog unuka) i Dilana Baumgartnera (unuka Džangovog prvog sina Lusona). Svima njima bile su u svesti reči Matloa Ferea koje je svojevremeno uputio sinovima, Buluu i Eliosu: „Učite od Džanga, ali ga ne kopirajte.“ Zato njihova muzika i nije puki omaž, već nadgradnja u kojoj svako individualno učestvuje dodajući, kao začin, vlastitu strast i umeće.

U vreme kada je Džango Renart bio u zenitu muzičkog uspeha i slave, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, niko nije koristio ime ciganski džez za muziku koju je on svirao. Bio je to, jednostavno, džez koji je svirao Ciganin sa gitarom. Pokušavajući da sedamdesetih godina opiše jedinstvenost ove muzike, njenu istoriju i nasleđe, gitarista Fransis-Alfred Merman prvi je upotrebio naziv jazztsigane. Kasnije, u Francuskoj se pojavio naziv jazzmanouche i jazzgitan. Matlo Fere je rekao da bi ovaj žanr džeza trebalo jednostavno zvati „Džangova muzika”. S druge strane, Matlo je verovao da bi se ciganski džez pojavio i da Džango nije odsvirao ni jednu jedinu notu; svi elementi su bili tu i samo su čekali na vrhunske izvođače kakvi su bili, recimo, on i njegova braća Baro i Saran. Ipak, da li bi sve bilo isto da nije bilo Džanga? Odgovor na ovo pitanje Stefan Grapeli je sažeo u jednu rečenicu: „Uvek će biti dobrih gitarista, ali nikada još jedan Džango.“ 

Džangovo večno počivalište mesto je hodočašća ciganskih muzičara iz cele Evrope i svih ostalih poštovalaca njegove umetnosti za vreme boravka u mestašcetu Samua na Seni tokom održavanja tradicionalnog Festivala Džanga Renarta. Ove, 2010. godine, u svom tridesetom izdanju, festival će biti sav u znaku proslave veka od Džangovog rođenja.