Nađa Tešić: Moj prijatelj, Erik Romer

On je bio miran, tih čovek, koji nije želeo da bude prepoznat u masi ljudi. Nije išao na poznata mesta, gde su išli drugi reditelji. Sećam se, nikad mu nisam pisala da dolazim. A on nikad nije imao telefon. I svake godine, čudom, našli bismo se, uvek u istoj ulici, Sen Žermen de Pre – ovim rečima Nađa Tešić, srpska spisateljica i profesorka književnosti koja živi u Njujorku, govori o svom velikom prijatelju, režiseru Eriku Romeru. Romer je preminuo prošle nedelje u Parizu, u 89. godini. U svojoj pola veka dugoj karijeri, čuveni francuski „novotalasovac” snimio je 24 filma, a 2001. godine, na filmskom festivalu u Veneciji dobio je „Zlatnog lava” za životno delo.

Erik Romer i Nađa Tešić, koja je spremala magistarsku tezu o Prustu na Sorboni, sreli su se u Parizu 1963. godine, i režiser je poželeo da snimi film sa Nađom u glavnoj ulozi. Tešićeva je napisala i scenario, i zajedno su stvorili delo pod nazivom „Nađa u Parizu” (1964).

– Sa njim nestaje mnogo, a naš Pariz je odavno nestao, ali ne i uspomene na to vreme i njega. Prvi put sam srela Erika i njegovu ekipu izlazeći iz studentskog restorana. Nisam znala ko je on. Izgledala sam kao neki dečko, ošišane kose, u patikama i farmerkama. Tražili su devojku za film. Mene to tada nije interesovalo. Trebalo je da idem u Grčku autostopom, a radila sam i moju tezu o Prustu – seća se Nađa.

Romer je izabrao nju i ubedio ju je da igra u filmu.

– Rekao mi je kasnije i zašto. Jer je voleo da razgovara sa mnom i zato što je moj način gledanja na stvari bio filmski i estetski sličan njegovom. To nije bila gluma. To je film o meni i Parizu. Snimanje je bilo divno, lagano, u leto. Upoznala sam Erika sa delovima Pariza koje ranije nije poznavao, severni deo, gde su živeli radnici. Pričali smo i pričali, o svemu. Uticaj Amerike tada nije postojao. Hvala Bogu – govori Nađa Tešić.

Ostali su prijatelji, a letos su se čuli, poslednji put. Nađa kaže da je tadašnji Pariz bio netaknut. I svi su većinom bili siromašni: studenti su spavali u sobicama bez vode i često bez grejanja. Razni kvartovi su imali i radnike i zanatlije i lekare u istoj zgradi.

– Družili smo se. I ko je imao više novca, plaćao je.

Erik je posle „Nađe u Parizu” uradio mnoge filmove sa snimateljem sa Kube, Nestorom Almendrosom, koji će kasnije dobiti „Oskara” za kameru. Radio je i sa Barbetom Šrederom, režiserom „Barske mušice” i producentom, koji mu je pružio slobodu u stvaranju. Nađa Tešić kaže da bi mladi reditelji mogli mnogo da nauče od Romera.

– Snimao je u stanovima ili kućama prijatelja – gratis. U filmovima nije bilo razaranja, paljevine. Glumci su bili mladi i većinom amateri. Nosili su sopstvena odela i haljine. Filmske ekipe su bile male, često samo kamera i ton. U Holivudu snimaju jednu scenu dvadeset ili čak četrdeset puta. On je snimao jednom, najviše dva puta. Sam je radio montažu, a osvetljenje je bilo prirodno, sunce, ili slabo svetlo. Nestor Almendros je bio genije za to. Docnije je snimao divne filmove na „šesnaestici”. Jedan je koštao 50.000 dolara. On bi mogao snimati filmove za sumu koju holivudski film potroši za jelo za ekipu – kaže Nađa Tešić.

Naša sagovornica studirala je režiju u Americi. I tvrdi da je više naučila od Erika Romera nego od Filmske akademije u Njujorku.

– Erik je bio različit od drugih i tada i kasnije. Stidljiv, skroman, uravnotežen, nije želeo pažnju, nije išao u poznate kafane ili klubove, kao svi drugi. Njegov rad mu je bio važan, bio je umetnik. Skroman, bez telefona, bez kola, samo vožnja autobusom. I nikako taksi. Imao je suprugu i dva sina, koji se nisu pojavljivali u filmskom svetu. Jedan je studirao fiziku, a drugi je bolničar – govori Nađa.

Njegova buna protiv Holivuda bila je u tome da režira filmove gotovo bez novca. I svaki sledeći bio je jeftiniji od prethodnog. Nađa Tešić je kasnije bila saradnik na njegovim filmovima. Kada ju je posetio u Njujorku, sedeli su u običnim restoranima, jer je Romer prezirao glamur.

– Nedostaje mi. Sada mislim i na mog prijatelja Žiku Pavlovića, koji mi isto nedostaje. Ni Erik ni ja nismo jeftini. Kao ovo vreme, kad se sve prodaje i sve se može kupiti. Drago mi je što kritičari kažu da sam, na ovaj ili onaj način, prisutna u svim njegovim filmovima. Bio je skroman kad sam ga srela, kao i ja, i ostao je takav, uvek. Bili smo slični i zato je naše prijateljstvo bilo divno i trajalo je sve do njegove smrti – govori Nađa Tešić.