Jezik je taj koji pamti

U Narodnom pozorištu u Beogradu Grozdani Olujić uručena je NIN-ova nagrada, koju je dobila za roman „Glasovi u vetru”  (izdavač: Srpska književna zadruga).  Povelju je uručio Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik NIN-a, a novčani iznos nagrade Branislav Grujić, predstavnik Srpskog poslovnog kluba  „Privrednik”.

Obrazlažući odluku žirija, Milan Vlajčić je rekao da ma koliko jedna nagrada bila cenjena i uticajna, njena svrha nije u davanju propusnice za književnu večnost (to nema ni u zemlji dembeliji), već u podsticanju brige za književnost ovog trenutka i ohrabrivanje čitalačkih navika. Pošto mi živimo u društvu koje je u priličnom zaostatku za civilizovanijim delom sveta, ma šta govorile patriote po zanimanju i zadacima ove ili one vrste, sa poljuljanim sistemom vrednosti i olako prezrenim građanskim vrlinama, književne nagrade se u nas dodeljuju u neurotičnoj atmosferi i sa unapred izrečenim ideološkim diskvalifikacijama, što se, odavno u ovoj kulturi nije dogodilo. To je cena našeg propadanja i čuvenog, pobedonosnog montipajtonovskog koraka unazad koji se u nekim delovima javnog života slavi kao korak ka Evropi ili ka ruskom Baćuški, svejedno.

Roman Grozdane Olujić, dodao je Vlajčić, neće oduševiti militantne pobornike takozvanog ženskog pisma. To je ozbiljna i pomalo starinska porodična hronika koja povezuje strašne decenije prošlog veka u uslovima stranstvovanja, nametnutog rasejanja i intimne muke da se očuva svoj jezik u pamćenju, slika izgubljenog doma i zavičaja.

U svom slovu, Grozdana Olujić je potvrdila da je jezik taj koji pamti, beleži granice prostora koji su pripadali davno nestalim plemenima i narodima, od Hazara do severnoameričkih Indijanaca, čije plemenske oznake još postoje u nazivima velikog broja američkih reka, od Misisipija do Sijuks Sitija, čuvajući integritet i običaje ugašenih plemena, živih još jedino preko priča i legendi u kojima „iznutra šapuću preci…” Menjaju se samo imena, pa Beograd desetinama puta rušen i građen, čas na Istok, čas na Zapad, svugde i nigde, prvo postaje keltski Singidunum, pa Alba Greka i, konačno, Beograd, izložen svim vetrovima istorije.

Junak romana, dr Danilo Aracki, objašnjava Grozdana Olujić, tragajući za nestalim bratom, na drugom kraju sveta to shvata, kao što shvata i da jezik ne čuva samo identitet naroda i pojedinca već i leči, prestrašen brzinom kojom u ratovima na Balkanu nestaju oni koje volimo, željan da obnovi svoju nekada moćnu porodicu, pitajući se, kao Česlav Miloš: Gde su nestale sve te godine, svi ti ljudi. Ko će ih se setiti kad nas ne bude bilo? Odgovor je: knjige, pesme, umetnost.

Grozdana Olujić je na kraju rekla da se nada da će njen roman „Glasovi u vetru” zavoleti „oni za koje je napisan”. Z. Radisavljević