Grubo pokidana veza

Učestali su prijemi koji nisu svečani. Malo-malo, pa neko, ovde i širom sveta, pozove kolege da se oprosti od njih. Dobio je otkaz ili nevoljno uzeo otpremninu, pa oseća potrebu da bar poslednjeg radnog dana okupi društvo od koga se, verovatno zauvek, rastaje...

Otpuštanja su masovna. Postala su, takoreći, glavno antikrizno oružje, znatno upadljivije od ideja za izlazak iz krize. Na „frontu za isplativost” deluju kao neutronska bomba – koja razara živote (Šekspir u „Mletačkom trgovcu”: „Uzimaš mi život, ako mi uzimaš sredstva od kojih živim”.) a ostavlja nedirnutim fabrike, kancelarije.

Najugroženiji bi, međutim, mogli žestoko da uzvrate. Relativno mirno su podneli sve lanjske muke, ali bi sada mogli da izrastu u najveću opasnost po mnoge sisteme – upozorile su međunarodne finansijske i humanitarne organizacije, američke i druge obaveštajne službe.

Rast nezaposlenosti mogao bi da dovede do „prezaposlenosti” vlasti. To jest, 2010. bi mogla da bude „godina nemira” – kako je nedavno konstatovao i londonski „Ekonomist”, čije je istraživanje mogućnosti za izbijanje nereda u 166 poredaka pokazalo da su čak njih 77 „vrlo rizični”, a samo 37 „niskorizični”.

Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. Mestimično i mali protesti presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije.

Nezaposlenost će, ipak, ove godine rasti, i ako globalna privreda izađe iz sadašnje recesije – poručila je Svetska banka. Nešto duboko nije u redu sa sistemom koji u „višku ljudi” vidi glavnog krivca za poslovodne manjkavosti i neuklopivost u napredak – sugerišu humanisti.

Nepoželjnosti nisu novost. Tim gore.

Još pre osam decenija je dobitnica Nobelove nagrade za mir, američka pacifistkinja Džejn Adams, rekla da je „nezaposlenost najpotresnija od svih socijalnih beda”. Pa ipak, otkazi danas pljušte češće nego ikad posle Drugog svetskog rata.

Ne pomažu ni nalazi dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju ni najuspešnijih operativaca – da je „pogubno” i po privredu i po demokratiju, što se astronomskim bonusima forsiraju finansijske avanture, iz kojih je dobit garantovana direktorima, a gubitak poreskim obveznicima. To je nova vrsta „Berlinskog zida” unutar kapitalizma – misle pojedini analitičari, asocirajući da se u gubicima primenjuje – socijalizam (državna interventna pomoć) prema gazdama, a kapitalizam (sa otpuštanjima „na osnovu tržišnih zakonitosti”) prema radnoj snazi.

Šef Bele kuće Barak Obama je obećao da će promeniti taj odnos i ostvariti „novu normalnost”. Priznao je, pre neki dan, da u tome zasad nije uspeo, delimično i zbog toga što ga običaji Vašingtona, koje je takođe zamišljao kao podložne promenama, povremeno „izluđuju”.

Americi preti da ostane bez srednje klase, a onda to više i ne bi bila prava Amerika – predočila je Elizabet Voren, čelnica organa, pri parlamentu SAD, za nadzor ostvarivanja programa hitne pomoći posrnulim gigantima Volstrita. I ona misli da je više potpore iz budžeta usmereno ka krivcima nego ka žrtvama sistemskih zastranjivanja, pa navodi i da je stvarna stopa nezaposlenosti dva puta veća od ozvaničene ( 20, a ne 10 odsto), dok šefovi zadržavaju svoje pozicije i povećavaju lične prinadležnosti. „Naše vreme je jedinstveno po najvećem raskolu između finansijskog kapitala i realne privrede”– kaže profesor Univerziteta Kolumbija i nobelovac Edmund Felps. Hoće reći – da se često radi o „prodaji magle” u vidu berzanskih „derivata” koje je uticajni milijarder Voren Bafet nazvao „finansijskim oružjem za masovno uništavanje”.

Sledi niz upozorenja. Autorka u „Njuzviku” naglašava ih nekoliko: da su ekonomska posrtanja dovela i do uzleta nacizma, a da bi sadašnje nevolje mogle da udare trajan žig aktuelnoj „generaciji recesije”. Pokolenju koje se oseća materijalno „depresiranim”, a duhovno „depresivnim”, što su karakteristike koje se mogu „presaditi”, prema sadašnjem stanju stvari, na njihove potomke.

Kakve su to, onda, stabilizacione mere kad vode ka destabilizaciji „s kolena na koleno”, pa i repriziranju uslova iz kojih su proizišla neka od velikih zla po čovečanstvo? Teši princip „što gore to bolje” – odgovaraju hroničari, podsećajući da su najveća poboljšanja dolazila posle savladavanja najvećih pogoršanja.

Trenutno bi bilo vrlo važno – tvrdi Suzan Rid, američka novinarka specijalizovana za radne odnose – da šefovi pokažu veću ljubaznost prema zaposlenima. U suprotnom, opominje, izgubićete mnogo – smanjićete i produktivnost i izgubićete najbolje radnike – dodaje.

Pozivajući se na ankete, među kojima i Galupove, ona navodi da se u firmama koje otpuštaju zaposlene – osmostruko povećala pasivnost onih koji su ostali na radnim mestima, nasuprot očekivanjima rukovodilaca da će smanjivanjem radne snage povećati radnu angažovanost pošteđenih. Potreban je, proizlazi, dug oporavak od procesa pretrpljene egzistencijalne neizvesnosti i rastanka s dragim kolegama.

Proživljeni šokovi bili su, ujedno, toliko veliki da većina kompanijskih poslovnih „zvezda” najavljuje da će, kad kriza prođe, otići u druga preduzeća. Koja će se, procenjuje se, jagmiti da plate više onima koji su kod konkurenata izdržali svakojaka potcenjivanja i poseduju njihove tajne.

Ne mora biti baš tako. Ali, veće su šanse da neće ostati ni ovako kako je: s grubo pokidanim vezama između formalne odgovornosti i stvarnog ispaštanja.