Poskupelo i u svetu

Nestašica šećera "trese" naše tržište skoro mesec dana. Oni koji uspeju da ga pronađu u trgovinama imaju i dodatno iznenađenje – moraju da ga plate 70 dinara po kilogramu, pa i više od toga. To je znatno više nego što su ga plaćali koji mesec unazad ili s jeseni prošle godine kada mu je cena bila 50 i koji dinar više za onaj u rinfuzi i 55 do 60 dinara za jednokilogramsko pakovanje.

Povodom situacije na tržištu šećera oglasio se i resorni ministar trgovine Bojan Dimitrijević najavljujući sastanak sa proizvođačima. Time, kao i primedbom o monopolu praktično je njih okrivio za trenutnu situaciju. Po njegovim rečima, nema ni razloga za povećanje cene šećera.

Kao moguć uzrok oskudice šećera pominjao se i izvoz u EU., Međutim, to nije istina, jer nam je EU dozvolila izvoznu kvotu od 180.000 tona. Ni gram preko toga. A do ove količine došlo se pažljivim bilansiranjem domaćih potreba i izvoznih mogućnosti. Po tim bilansima naše potrebe su oko 220.000 tona. Izvoz u EU 180.000 tona, a mi smo jesenas iz kampanje prerade repe izvukli preko 400.000 tona kristala. Dakle, sudeći po brojkama, imalo ga je i za manje prelazne zalihe. Gde je onda šećer?

U industriji šećera gotovo uglas tvrde da nisu uzročnici ni nestašice, ali ni poskupljenja, već loptu prebacuju trgovcima. Istina, ne negiraju da su svoju prodajnu cenu podigli sa 42 dinara posle prošlogodišnje kampanje na sadašnjih 50 dinara po kilogramu.

U fabrici u Senti, koja je u italijanskom vlasništvu, kažu da su sa cenom od 42 dinara po kilogramu sve do marta imali gubitke. Prošlogodišnja šećerna repa imala je manji procenat šećera, pa je nizak stepen iskorišćenosti povećao cenu prerade. Ponuda šećera je u to doba bila velika i većom cenom se nije mogao nadomestiti gubitak.

Sada je, međutim, situacija drugačija. Cena dominantnog šećera na svetskoj pijaci, onog od šećerne trske, znatno je porasla. Tačnije, udvostručena je sa 200 na čak 400 dolara po toni. Inače, cena šećera iz trske već poduže raste i to kao posledica veće tražnje, jer se u Južnoj Americi trska prerađuje za pogonsko gorivo.

U novoj situaciji cena uvoznog šećera sa svim dažbinama sada je 60 dinara po kilogramu što znači viša od donedavne maloprodajne domaće cene. Tradicionalni kupci uvoznog jevtinog šećera – konditori, industrija osvežavajućih pića i ostali veliki potrošači – okrenuli su se domaćem tržištu i, kako se to ovde kaže, povukli znatne količine. Inače, statistika pokazuje da je lane uvezeno oko 60.000 tona šećera. Veća tražnja pogurala je i proizvođačku cenu na 50 dinara po kilogramu.

Prvi čovek senćanske fabrike Ljubiša Radenković kaže da oni šećer šalju u trgovine uobičajenom dinamikom i da prednost, naravno, imaju njihovi kupci s dugoročnim ugovorima. Preletači nemaju tu sigurnost.

– Pitanje za trgovce je gde odlazi razlika od naših 50 do njihovih 70 dinara po kilogramu i kolike su njihove marže. Šećera ima za sve one koji su voljni odmah da ga plate. Najveću poviku na nas prave oni trgovci i drugi veliki potrošači šećera koji su i najveći dužnici. Zašto bismo mi šećer davali na odloženo plaćanje od 90 dana i njih finansirali – kaže Radenković.

Sličnu priču iznosi i komercijalno-finansijski direktor fabrike u Žablju, koja je u grčkom vlasništvu, Mihajlo Barišić. I njihova proizvođačka cena je 50 dinara po kilogramu, a snabdevanje tržišta po ustaljenoj dinamici.

U domaćoj industriji šećera osporavaju optužbe o monopolu s obzirom na to da kod nas radi osam šećerana i to tri različita, strana vlasnika. Oni upozoravaju i na nove prilike na svetskom tržištu. S jedne strane raste cena šećera od trske, a s druge EU manje štiti sopstvenu proizvodnju smanjujući subvencije domaćim proizvođačima. Zaštićena cena šećera već ove godine će pasti na oko 450 evra po toni. Zbog smanjene konkurentnosti Italija već ove godine zatvara 13 od ukupno 19 svojih šećerana. Čini se da je vreme jevtinog šećera prošlost.

Direktor supermarketa "Maksi" Dragan Filipović kaže da je njihova trgovačka marža za šećer 15 odsto koliko je i dogovoreno s Ministarstvom trgovine.

– Proizvođači su nam u poslednjih mesec dana tri puta dostavljali veće cenovnike i to sada kad nema ni nove kampanje, ni izvoza. Mi za isti iznos uvećavamo svoju cenu. Ne treba zaboraviti da na naš teret idu troškovi transporta, prepakivanja iz džakova od 50 kilograma u kesu od jednog kilograma. Industrija šećera postiže odličnu cenu u izvozu, a ne ustežu se ni od zarade na domaćem potrošaču, izričit je Filipović.

Sudeći po svemu što se juče moglo čuti, šećera ima, ali je pitanje njegove proizvodne i prodajne cene, a samim tim i ucene, odnosno da li je naš potrošač spreman da to prihvati – da na rafovima robe bude dovoljno, ali i po znatno višoj ceni. Pitanje je samo da li u celoj ovoj priči država može išta da učini i ne ostane kao nemi posmatrač tržišnih zbivanja.