Prikočena „obamanija"

Baraku Obami je košarka, čini se, danas draža nego ikad: u sportu koji je odabrao za redovnu rekreaciju mnogo lakše pogađa cilj nego u poslu za koji je izabran. Pristižu mu, međutim, zamerke da u tom hobiju preteruje pa da i obećanja – koja su ga dovela do položaja predsednika SAD – „baca u koš”…

Kao niko u novijoj istoriji, rasplamsao je nade da i supersila i svet mogu da se promene toliko da budu bolji nego što su se u poslednje vreme pokazali, čak da „ponovo postanu normalni”. Pod rekordno teškim nasleđem ponudio je reforme rekordnog opsega, čija je impozantnost bila tolika da su mnogi poverovali je mogućno da se brzo izađe iz duboke nacionalne i internacionalne krize.

Ali, dok on i dalje omiljenim skok-šutevima ubacuje „trojke”, krajnje su mu nepovoljne druge odrednice koje nose tu brojku. U poslednja tri meseca je njegov kurs pretrpeo tri lokalna izborna poraza (u Masačusetsu sada, posle Virdžinije i Nju Džersija). Sugeriše i da bi u tri preostale godine mandata – ako želi da očuva svoju i ukupnu vlast svojih demokrata – morao da ispravi bar tri dosad počinje greške.

U najkraćem: omanuo je kad je poverovao da su „čuda” zarazna i da će biračko telo koje je prvi put izabralo crnca, njega (zapravo, meleza), za šefa Bele kuće, biti spremno i za druga obistinjenja slogana buntovnika iz 1968. – „budimo realni, zahtevajmo nemogućno”. Prvo, potvrdilo se da je stvarnost najveći protivnik velikim promenama, čak i kad za njima vapi. Drugo, da je s timom umislio da može da odjednom menja situaciju na mnogim frontovima (od ratnih, do finansijskih i socijalnih). I treće, da je u tom širokom zahvatu, mimo svoje volje a zarad političkih kompromisa, održao suštinske nesklade – između administrativnog Vašingtona i berzanskog Volstrita, s jedne, i građana, s druge strane: tako da ceh za zastranjivanja prvih, plati masa drugih – poreskih obveznika.

Komentarišući najnoviji poraz svog favorita u duelu s republikanskim konkurentom za senatorsko mesto, upražnjeno smrću demokratske legende Teda Kenedija, Obama je priznao, praktično, da mu se ono čemu je težio a nije ostvario – vraća kao bumerang. Rekao je, tako, da je opozicionar u Masačusetsu pobedio na isti način kao on (Obama) u trci za predsednika SAD – na talasu gneva raje zbog postojećeg stanja, u kome su krivci (finansijski giganti i njihovi šefovi) za opšte posrtanje prošli bolje od žrtava (građana) njihovih megalomanstava.

Poredak koji je dozvolio Obami da, od malo poznatog političara rasne manjine premijerno i munjevito, izraste u šefa države, nije mu dozvolio da promeni, bar ne korenito, i sistem, slažu se analitičari. Drugim rečima: birači su izborom njega za predsednika učinili preokret veći od onoga koji je on njima obećao, a nije, bar ne za samo 12 meseci vladavine, ostvario.

Učinio je, istini za volju, poprilično. Popravio je međunarodnu atmosferu, zbog čega je dobio Nobelovu nagradu za mir; poboljšao je u svetu rejting SAD koji je pre njega pao na najnižu granu; stabilizacionim merama, s povećanom državnom intervencijom na tržištu, sprečio je, zasad, da se finansijska kriza pretvori u katastrofu; naredio je ukidanje kazamata u Gvantanamu gde su zarobljenici tretirani protivno međunarodnim konvencijama…

Promenio je i elitističke običaje Bele kuće, koja sada učestalo prima raznolike goste. Sa suprugom Mišel počesto deli humanitarne obroke. Za prvih nekoliko dana mandata prošetao je Vašingtonom više nego Džordž Buš za osam godina. Napisao je sijaset knjiga i drugog popularnog štiva, čak više nego što je – po tvrdnjama ironičara – njegov prethodnik (mimo izveštaja, po predsedničkoj dužnosti, i nagovora supruge koja je bila bibliotekar) pročitao… „Obamanija”, kako je nazvano oduševljenje kadrovskom promenom na američkom vrhu, ipak je – prikočena. Za samo godinu dana osetno je splasla nada Amerikanaca da će novi lider ostvariti promene za koje su mu dali glasove. Pojedine ankete pokazuju da je podrška Obaminom kursu spala na ispod 50 odsto. Izuzetak je njegova originalna ličnost, vanredne veštine u oratorstvu i šarmiranju, kojoj većina i dalje daje pozitivne ocene.

Očekivanja birača Obama je umanjio već imenovanjem svog tima.

Nijedan od tri glavna mu strateška saradnika – šefovi odbrane i diplomatije kao i savetnik za nacionalnu bezbednost – nije iz ekipe koja ga je dovela do kormila Bele kuće.

Pokušao je da uspostavi nacionalno i nadstranačko jedinstvo, s ciljem da se prevaziđe nasleđena kriza. Nije mu uspelo. Opstale su i kriza i socijalne i ideološke podvojenosti.

Sudbina reformatora, inače, nije jednoobrazna. Mihail Gorbačov je priznao da je njegovoj državi neophodna modernizacija, pri čemu se raspao SSSR i spoljna mu imperija. Ronald Regan je zaveo preuređenja koja su Ameriku dovela do pobede u hladnom ratu, ali kojima se pripisuju njena sadašnja pokleknuća. Ričard Nikson je uveo NR Kinu u međunarodni veliki biznis, ali je bi primoran da podnese ostavku zbog prisluškivanja unutrašnjih izbornih rivala. Deng Sjaoping je, odrekavši se službenog liderstva, od komunističke Kine načinio silu kapitalizma. Zoran Đinđić je ubijen dok je modernizovao Srbiju. Prethodno su likvidirani Anvar el Sadat i Jicak Rabin, kao protagonisti mirenja „večnih neprijatelja” Arapa i Izraela…

Za usklađivanja odnosa između Obaminih obećanja i ostvarenja – nije kasno. Mada, još štošta nije baš jasno. Pa ni to – da li će ostati na snazi novinarska krilatica po kojoj Obami treba „proveriti puls”, pošto je „suviše hladan” dok oko njega „sve vri”…