Mir čuvaju strane sile

Kao višegodišnji vojno-politički analitičar i komentator obraćao sam se ministarstvima odbrane i spoljnih poslova ,,druge” i ,,treće” Jugoslavije i ukazivao na potrebu uspostavljanja partnerstva i savezničkih odnosa s najuticajnijim i najmoćnijim međunarodnim faktorima. U maju 1997. godine pisao sam tadašnjem predsedniku republike i vrhovnom komandantu oružanih snaga Jugoslavije gospodinu Zoranu Liliću  i ukazao na opasnosti koje su pretile državi na čijemje on čelu bio.  Da bi se takve opasnosti izbegle predložio sam da  ,,SRJ zvanično zatraži pristupanje Programu Partnerstvo za mir, a perspektivno i uključivanje u NATO”.

Sada se često naglašava da Srbija nije ona Srbija ili Jugoslavija iz devedesetih godina prošlog veka. Gubi se,  međutim, iz vida toda je zapadni Balkan i dalje rovit sa mnogo osetljivih područja: Kosovo,  BJR Makedonija,  BiH... Mir i stabilnost u regionu održavaju se pod pritiskom stranih sila i uz prisustvo stranih trupa u nekoliko balkanskih  zemalja.  To je realnost koja se ne sme gubiti iz vida.  Postavlja se pitanje kako bi se subjekti ovog regiona ponašali da stranih trupa na Balkanu nema. Ne sme se zaobići ni pitanje ko bi koga spolja podržavao ili krivio za eventualne nemire i sukobe; ko bi bio podržavan, a ko napadan?

Upravo postojeće stanje i neizvesnosti budućihkretanja diktiraju potrebu uključivanja svih balkanskih naroda,  ne samo u Evropsku uniju nego i u severnoatlantsku alijansu, koja najjače spaja Evropu i Severnu Ameriku,  dva važna međunarodna činioca.  U slučaju nereda na Balkanu,  što nijedan ozbiljan analitičar ne može da isključi, NATO bi verovatno bio više naklonjen svojim članicama.

Jedan austrijski pisac  (L. V. Sidland)  u knjizi  ,,Jugoslovensko pitanje i svetski rat”,  pisanoj 1918,  a na hrvatski prevedenoj 1943. godine, i pored krajnje negativnog prilaza Srbima, ipak, napisao jeda su Srbi dobri trgovcii diplomate. Slobodan Milošević je tim osobinama Srba dodao i sklonost ratovanju  (,,Ako ne znamo nešto drugo, znamo da ratujemo”, bila je njegova deviza).  Međutim, ta naša ratobornost i hrabrost  skupo su koštali srpski narod. Zbog toga sklonost Srba ka diplomatiji,  ako je i postojala u 19. i na početku 20. veka, i istopljena u entuzijazmu  jugoslovenstva,  treba da se vrati,  pažljivo neguje i gaji.  Izbor saveznika (savezništva),  građenje dobro susedskih odnosa i smišljeno iznalaženje racionalnih rešenja u datim uslovima od bitnog su značaja za neobnovljivost  sukoba i stranih vojnih intervencija.  Traženje rešenja kojima bi se novi sukobi,  bombardovanja i stradanja Srba izbegli imperativi su vremena.

Bombardovanje  NATO-ai odnos zapadnih saveznika prema Srbiji i Srbima u svežem su sećanju srpskog naroda. Ishod eventualnog referenduma o NATO-u, o čemu se često govori, verovatno bi odražavao ta sveža sećanja.  Međutim Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije nije doneta na osnovu referenduma.  Doneli su je u skupštini,  gde mogu da se donesu i drugačija rešenja  – rešenja koja bi išla u prilog jačanju mira i stabilnosti na Balkanu.

Specijalni savetnik Evropskog centra za mir i razvoj