Hrabre žene
Dobili smo još jedan prilog savremenom razmatranju rodnih odnosa u Srbiji, iz pera Branka Milanovića (,,Da li će žene spasiti Srbiju”, ,,Politika”, 15. januara). Autor navodi, kao šlagvort za svoja zabrinuto-proaktivna razmatranja, rezultate ,,nedavne ankete” koji ga uveravaju da muški Srbi sebe vide ,,kao neku vrstu Zoroa osvetnika ili Vinetua iz romana Karla Maja”. Zašto? Zato što je ,,oko 50 odsto mladića priznalo, ili se možda i hvalilo, da tuku svoje žene i devojke, i da su uopšte spremni na tuču kada se radi o odbrani sopstvenog obraza, časti i dostojanstva”. Manipulatorno ,,i” u navedenom tekstu ne dozvoljava nam da saznamo koji procenat zaluđenih Srba tuče svoje partnerke, a koji bi i branio svoju čast tučom (pa i u odbranu svojih partnerki). Čitavo dalje pisanje Branka Milanovića u predmetnom tekstu odvija se po principu narodne izreke: ,,Ćerku kara, snaji prigovara”, savremenije – zamenom teza.
Dakle, muški Srbi su unapred zamišljeni kao kukavice. Kako se to dokazuje? Tako što Milanović otkriva da se žene u Srbiji bave zanimanjima koja zahtevaju najveću hrabrost i koja se, po njemu, zato lako mogu primetiti kao ,,feminizovana”. Koja zanimanja mu zatim padaju na pamet? Naravno, ona koja su bliska čoveku koji se bavi astralnim i dobro plaćenim domenima paper-worka. To su: novinarstvo, sudstvo, i finansije. Za svako on ima specifično objašnjenje, koje je najupečatljivije na primeru istraživačkog novinarstva, i zato on navodi da je ,,ogroman” broj od 76 novinara prošle godine ubijen u svetu. Dakle, žene u Srbiji hrabre su zato što se bave takvom delatnošću, mada nijedna nije prošle godine, na sreću, poginula na radnom mestu, ili u vezi sa njim. Dalje, u ovako kriminalizovanom tranzicionom društvu, kako ga opisuje autor, jedino su žene imale dovoljno hrabrosti da se prihvate tako izazovnih funkcija kao što su predsednice visokih sudova ili ministarstva finansija. One trpe ,,strašne pritiske” od zlih (verovatno muških) kriminalaca i moćnih ljudi.
Zaprepašćuje bezosećajnost i dehumanizovanost, koja previđa takve opasne profesije kao što su rudari, građevinci ili vatrogasci. (Neka oproste brojne druge profesije – radi simetrije navedene su samo tri – čiji su pripadnici, uzgred, šta da se radi, uglavnom muškog pola. Mogu se spomenuti i zanimanja radnika na pirinčanim poljima, profesija vojnika koji brani državu od spoljašnjih popravki, ili profesija siromaha bez posla kojim bi hranio svoju porodicu.) Šta znači ,,ogroman broj” od 76 poginulih iz jedne profesije na svetu u jednoj godini, kada se uporedi sa stotinama, pa i hiljadama, na primer rudara?! Svaki rudar na svetu potpisao bi broj od predviđenih poginulih 76 svojih kolega – računajući i rizik za sebe – za sledeću godinu, na svetskom nivou. Iza glorifikovanja žrtava novinarske profesije, pa makar i zbog lažne odbrane lažne teze o kukavičluku srpskih muškaraca, ne može da se nazre ništa drugo do elitističko potcenjivanje drugih.
Novinari (i ženski) ginu na ratištu od eksplozija, i u miru od namenjenog metka, ali neuporedivo više rudara (gotovo isključivo muških) poginulo je u rovu od eksplozija metana i umrlo na površini od profesionalnih bolesti specifičnih za nemoguće uslove rada.
Šta reći o nesumnjivom pritisku koji trpe hrabre pripadnice vrhunske sudske i finansijske struke u Srbiji? Svaka bi, ipak, i dalje odabrala tu nelagodnost umesto smrtonosnog pritiska obrušene zemlje u rudarskom rovu, dok bi se, po tom pitanju, svaki rudar menjao sa njom.
Latinska izreka kaže: „Drži se stvari, reči će doći”. U navedenom tekstu Branka Milanovića zaista se ispoljava ovakvo neizbežno jedinstvo sadržaja i forme: kakva ideja, takvo i dokazivanje. Tema odnosa između muškaraca i žena previše je i sama opterećena nesporazumima i nejasnoćama da bi mogla da podnese instrumentalizaciju u dnevnopolitičke i ideološke svrhe.
neuropsihijatar